Kragujevac, 11. februar 2014.
Tokom protekle godine, snimljen je i izmontiran materijal za ekranizaciju drame „Krvavi Božić“ autora Vladimira Đorđevića, kragujevačkog dramskog pisca i publiciste, čije se drame već nekoliko godina izvode na scenama inostranih pozorišta i na međunarodnim festivalima, gde uspešno predstavljaju naš grad i našu zemlju.
Naslovnu ulogu, monaha Vasilija, igra doajen srpskog glumišta gospodin Momir Bradić, a priča je napisana po motivima istinitog događaja.
Tačnije, radi se o razotkrivanju istine vezane za stradanje šumadinca Arsenija, koji je bio pripadnik Ravnogorskog pokreta pod komandom Đenerala Mihailovića, tačnije o njegovom tragičnom putu do Božića 1946. godine.
Njegov sinovac, danas monah, u jednom srpskom manastiru, na poseban način, umetničkim sredstvima obogaćeno, priča nam o tajni koju su vetrovi nosili pedeset godina između planina Bosne i Srbije.
Projekat je snimljen sa blagoslovom Njegovog preosveštenstva vladike Šumadijskog Gospodina Jovana.
AUTOR: VLADIMIR ĐORĐEVIĆ
GLUMI: MOMIR BRADIĆ
REŽIJA: MARINA MIA KONČAR
PRODUKCIJA: PRESTIGE_MM
KO-PRODUKCIJA: PRESTIGE-MIA
IZVRSNI PRODUCENT MILAN MARIC
DIREKTOR PRODUKCIJE: MARINA MIA KONCAR
MUZIKA:
– MILINKO IVANOVIĆ CRNI
– BILJA KRSTIĆ
– MIKI STANOJEVIĆ
– BRANKO ISAKOVIĆ
– ASIM SARVAN
– PEVNICA MANASTIRA LEŠJE
TONSKI MIKS:
DOBRICA ANDRIĆ
MARINA MIA KONČAR
MILAN MARIĆ
MONTAŽA: DUŠAN ARSENIJEVIĆ – ARVIN
KAMERA: BOJAN NIKOLIĆ
SUPERVIZOR PROJEKTA: MARINA MIA KONČAR
O „KRVAVOM BOŽIĆU“ MOMIR BRADIĆ
Ovo je potresna priča koju srpski monah govori, posle odsluženog parastosa svome sinu jedincu. Govori je Srbiji, zemlji našoj, Crkvi majci našoj, nama da nam na pouku bude. Veći deo inspirisan je istinitim događajima što ovo delo čini bogatijim. Kroz preživljavanja i faze uzrastanja glavnog junaka, vidimo čitavu tragediju srpstva, i krstolikog puta Svetosavskog.
Otac Vasilije, dete iz šumadijskog sela, upoznaje nas sa svojom porodicom iz vremena pred drugi svetski rat, kada se on i rađa. Opisuje golgotu koju je prošla porodica jer je bila na strani istine, vere, Crkve. Opisuje godine kada se „mnogo lepo živelo“, sa petokrakom „na čelu“, ali on je, iako partijaš, uvek u daljini čuo „Bože pravde“. Lomilo se u njemu ono čemu pripada i ono ušta se moralo, nije se smelo govoriti ništa, istina je bila zabranjena. Ipak je potajno tragao za istinom o stricu koji je sa četnicima otišao u rat u Bosnu i nikada se nije vratio.
Moralo se raskrstiti sa „starim vremenima“, pa ni na sahranu supruzi ne pozvati sveštenika. Sin i on ostaju sami ali baš preko deteta Gospod je dalje vodio porodičnu priču. Devedesete godine donele su mnogo, mnogo tuge, bola, pokušaja raspleta, ratova, rovova, krvi. Sin, shvativši da je otadžbina odsjaj nebeskog Raja na zemlji, odlazi u dobrovoljce. „Igrom slučaja“, u Bosni nailazi na monaha koji mu otkriva deo zagonetne priče koju je otac godinama rešavao. Žrtva ludog vremena postaje i ovaj mladić, a otac shvativši suštinu dana zemaljskih, odlazi u manastir. Mnoge neverovatne stvari, ali istinite, njemu se dešavaju, samo ga više utvrđujući u veri. Na zaista čudesan način sreće se sa dželatom svoga strica, takođe čovekom koji se u starosti zamonašio, i saznaje istinu o stričevom stradanju, što ga je mučilo čitavih pedeset godina.
„Taman što je deda počeo da mi priča o njegovom vojevanju na Solunskom frontu i o tome kako ću i ja biti kraljev vojnik, dođe 1941. Vreme ludila, čuda neviđenih, podela, poraza, pobeda, laži, suza, grobova, i ko zna čega nije bilo“.
„Majka moja sama mene i brata podizala,krstom se braneći od nevolja.… Majka, srpska majka mučenica, tugom pokošena…“
Sve je nekako sabijeno u ovoj monodrami. Teško je naći tekst koji je najznačajniji. Ja bih uzeo kraj, repliku ove monodrame. Kad se ova uzbudljiva priča ispriča, koju ja kad govorim, mogu samo jedamput da je kažem danas, a onda ceo dan iza toga me boli glava, ali kada se ta uzbudljiva priča ispriča i poteku suze za tom našom tragedijom koja nam se zbivala, monah Vasilije kaže: „ Svo imanje kako priliči monahu prodadoh, novac podelih sirotinji, a za sebe zadržah ovu priču, sad i nju više nemam jer je poklonih vama, a poklonih vam je zato da znate, da nam se istorija nebi ponovila“. Momir Bradić
