četvrtak, jul 18, 2019

Pretraga sajta

Intervju: Konzul palestinske ambasade u Beogradu, Talal Elzik

Identitet je svetinja za čoveka

PIŠE: Marina Mia Končar

U jednoj ruci držim maslinovu granu, u drugoj pištolj; ne dozvolite da ispustim maslinovu granuArafat

 

Palestinac sa jordanskim državljanstvom, koji je posle 45 godina, sa srpskim pasošem, posetio svoju domovinu – konzul palestinske ambasade u Beogradu, Talal Elzik.

Ja se ponosim kad kažem da je Isus Hristos moj zemljak (Talal Elzik)


– Šta mislite o svom nacionalnom identitetu?

Nacionalni identitet je postojanje čoveka. Ako ja izgubim svoj identitet, onda ne treba da živim. Mi Palestinci se borimo za svoje postojanje, svoj identitet od 1948. godine. Mi smo narod koji je raseljen po celom svetu. Na samoj teritoriji Palestine živi 3.000.000, a u rasejanju 8.000.000 Palestinaca. Kada smo izbegli iz Palestine 1948. godine, veliki broj Palestinaca je otišao u Jordan. U Jordanu je Amerika pokušala da nas jordanskim državljanstvom izbriše kao Palestince; to je bila politika Izraela i Amerike, ali nisu uspeli. Gde god se Palestinac nalazi, u samoj Palestini ili u Srbiji, zna da je Palestinac.

Živim u Jordanu, imam jordansko državljanstvo, ali uvek ističem da sam Palestinac sa jordanskim državljanstvom. Tako i moja deca, bez obzira što su rođeni u Srbiji, majka im je Srpkinja, s ponosom ističu da su Palestinci. Identitet je svetinja za čoveka. Bez toga čovek ne može da živi.

– Da li je kuća vašeg naroda nasred puta, kao što je i srpska kuća?

Jeste, ima dosta sličnosti između palestinskog i srpskog naroda. Poznajem srpsku istoriju, znam kroz šta je sve vekovima prolazio srpski narod, ratujući, boreći se za slobodu. Palestina se nalazi usred Bliskog Istoka. Cilj kolonizacije je bio da oduzme srce jednom narodu, i taj narod je trebalo da nestane. Izrael je tu video svoj interes, a ja Vam tvrdim da ujedinjenje arapskog sveta ne može da se dogodi bez Palestine.

– Može li se postići mir između Izraelaca i Palestinaca, i Srba i Albanaca na Kosovu?

Srpski i albanski narod živeli su u slozi. Albanski narod, koji je živeo na Kosovu, koji je rođen na Kosovu, živeo je sa Srbima u slozi. Albanski narod, koji se doseljavao, koji je dolazio iz Albanije, napravio je haos na Kosovu. Posle svega toga je teško. Između Palestinaca i Izraelaca, mi smo za mir. Naš pokojni predsednik Arafat, kada je govorio u Ujedinjenim Nacijama, rekao je: „U jednoj ruci držim maslinovu granu, u drugoj pištolj; ne dozvolite da ispustim maslinovu granu“ . Mi smo uvek za mir. Sada, kroz ove pregovore, pokušavamo da stignemo do cilja, a cilj je stvaranje Palestinske države. Rezolucija UN 1947. godine je glasila da se Palestina deli na dva dela: država Jevrejska i Arapsko – Palestinska. Stvorena je izraelska država. A gde je palestinska država? Kažu, da smo teroristi; to nije tačno. Ako se neko bori za svoje pravo, ako se neko bori za svoju kuću, on nije terorista. Mi želimo mir sa Izraelcima, a ima dosta Izraelaca koji žele mir sa nama. Kada biste napravili sada anketu, mislim da bi preko 60% Izraelaca želelo mir sa Palestincima, a verujem da je toliki procenat i na strani palestinskog naroda koji želi mir.

Borba protiv siromaštva je najbolja borba protiv terorizma. Da li je to tako?

Jeste, terorizam ustvari nastaje zbog siromaštva. Da uzmemo za primer Srbiju, da uzmemo bivšu Jugoslaviju; vi ste ovde živeli mirno, nisam čuo ni za drogu, ni za pljačku, a posle ovih poslednjih dešavanja, raspada Jugoslavije, gde je na žalost najviše stradala Srbija, povećao se broj siromašnih, porastao je kriminal, čujemo za pljačke, mafiju. Ranije toga nije bilo.

Kažu da je Alkaida teroristička organizacija; kako da se borimo protiv terorizma? Šta je dovelo do postojanja terorizma? Pričaju da su Palestinci teroristi, a to nije tačno. Palestinci se bore za svoja prava, Palestina je okupirana zemlja, siromaštvo postoji i postoji nezadovoljstvo, a ja ga ne mogu zvati terorizmom. To je pravo naroda da se bori da opstane, a to nije terorizam.

Da li je kriza bogatih, svetska ekonomska kriza, delo globalizacije?

Vi znate da je Palestina pod okupacijom i, nažalost, mi zavisimo od drugih, zavisimo od arapskih zemalja, Amerike, od Zapadne Evrope, mada sada naša vlada pokušava da stvori prilike da živimo od sopstvenog rada, svoje proizvodnje. Globalizacija je dosta uticala na Srbiju. Srbija je bila bogata, i sada je bogata, ali globalizacija ne dozvoljava da mali narodi idu napred, već ih primorava da nazaduju.

– Na koji način se Palestina bori za pravdu I istinu, a kako vi vidite borbu srpskog naroda?

To su stare civilizacije, palestinska i srpska. Uzmimo na primer Kosovo, to je kolevka srpskog naroda, ako mi to zaboravimo, ne treba da postojimo. Kultura srpskog naroda kroz vekove traje; banalni primer: Srbi su koristili viljuške i noževe pre Evrope. To znači da je taj narod civilizovan, ima svoju kulturu, a ako se osvrnemo na Amerikance, koju kulturu oni imaju, od kada postoje? Palestinu ne zovu džabe Sveta zemlja, Sveta zelja u kojoj su ponikle sve tri vere, hrišćanska, jevrejska i muslimanska.

Palestinska kultura u tradicija?

Kao što sam rekao, sve tri vere su ponikle u Palestini, ja se ponosim kad kažem da je Isus Hristos moj zemljak, on je rođen u Palestini. Naša domovina je otvorena za sve narode sveta, bilo ko da dođe, dobrodošao. Palestinski narod je drugi u svetu po obrazovanju. Bez obzira što je siromašan, svaki otac pokušava da pronađe načina da školuje svoje dete. Ta kultura je uticala i na arapski svet, jer kada smo mi izbegli iz Palestine išli smo u arapski svet, mi smo gradili taj svet.

Koliko Palestinci neguju svoju kulturu i tradiciju, odnosno, koliko uče svoju decu da neguju kulturu i tradiciju?

Svaki Palestinac, bez obzira da li živeo u logoru, ili bilo gde da živi, uči svoje dete da poštuje svoju kulturu i tradiciju. Evo 163 godine kako smo mi izbgubili zemlju , sada kada bi pitali jednog palestinca koji ima 7 ili 8 godina, on će da zna o svojoj zemlji sve. Mi pokušavamo, ma gde da živimo, bez obzira da li je mešoviti brak upitanju, našu decu učimo da vole svoju zemlju, i pokušavamo da naučimo svoju decu istoriju Palestinskog naroda. Gde god da idete, nećete naći palestinca koji svoju decu to nije naučio.

– Kakav je bio vaš prvi kontakt sa Srbijom?

Prvi kontakt sa Srbijom je bio, kad sam bio đak, gimnazijalac, tada je pokret Nesvrstanih bio jak, tada smo učili o Jugoslaviji, pa mi je bio cilj da, čim završim gimnazijum, svoje školovanje nastavim u Jugoslaviji.

– Da li ste u tom trenutku mogli da poverujte da ćete biti kragujevački zet?

Ne, ni u jednom trenutku nisam. Ja sam učio jezik u Beogradu, bio sam aktivan u Uniji palestinskih studenata. Pitao sam gazdaricu kod koje sam stanovao, gde ima Mašinski fakultet, a da nije u Beogradu? Ona mi je rekla da ima u Kragujevcu. Tako sam ja došao u Kragujevac i upisao Mašinski fakultet. Položio sam prijemni, stanovao u Prištinskoj, upoznao svoju suprugu.

– Kako ste tada videli srpsku kulturu i tradiciju?

Moram da ispričam jedan događaj koji je ostavio jak utisak na mene. Kao student, stanovao sam kod jedne porodice i oni su me pozvali da jedan vikend odemo u njihovo selo, selo Bare. Lepo su nas dočekali, tu se vidi kolika je sličnost između srpskog i palestinskog naroda, kada je reč o gostoprimstvu. Ujutru pogača, kajmak, posle smo pošli da mi pokažu selo, a kada smo se vratili vidim ja gazda okreće prase na ražnju. Pitam ja gazdaricu Zoru šta je to, a ona kaže da je to meni u čast, ja naravno nikada nisam jeo svinjetinu, ali tada, u znak pažnje, prvi put sam jeo. Posle me je nekoliko dana boleo stomak, jer nisam navikao na svinjetinu. Ja uvek kažem da je srpski narod sličan našem. Ljudi te prihvataju, bez obzira koje si vere, boje, za njih je čovek, čovek. Kada idem u selo, osećam se kao da idem kod mojih, jer me tako prime i prihvate. Zaista je fantastično.

Pomenuli ste da Palestinci neguju svoju kulturu i tradiciju i da svoju decu uče tome. Da li mislite da Srbi neguju svoju kulturu i tradiciju, i da uče svoju decu tome?

Na žalost ne, retko. To što ja vidim i kod naših tamo koji su oženili srpkinje, i žive tamo; šteta je da njihova deca ne znaju ništa o Srbiji.

– Šta mislite, zašto je to tako?

Ne znam zašto je to tako, da li je tu uticala bivša politika u Jugoslaviji, koja je bila velika zemlja. Obilazio sam Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Bosnu, svaka je od tih republika radila za sebe, Hrvati za sebe, Slovenci za sebe, a Srbin nije. Možda je to uticalo kada ste ranije pitali Srbina odakle je rekao bi vam, iz Jugoslavije, a da ste pitali Hrvata rekao bi, iz Hrvatske. Srbija za vreme Jugoslavije nije bila poznata, ali su zato Hrvatska i Slovenija bile poznate. Ja sam se iznenadio kada sam posle ovih dešavanja, supruga i ja bili u Jordanu, deca su pitala da li je moja supruga iz Srbije ili Hrvatske, već su i deca tamo čula za Srbiju, jer je propaganda protiv Srbije u vreme zadnjih dešavanja bila jaka. Ko je kriv za to, naravno Srbija.

Kako ste vaspitali svoju decu, kao palestince ili srbe?

Mi živimo u Srbiji, sredina utiče na decu, ali sam ja pokušavao da otkako su se rodili znaju da su oni Palestinci. Kako sam to uspeo, tako što svake godine, suprugu i decu pošaljem kod mojih. Upoznali su svoju rodbinu, svoj narod. Mislim da sam uspeo da svoju decu vaspitam, hvala Bogu, ne mogu da ne kažem da mi je supruga pomogla, da deca nauče i ne zaborave svoj identitet. Pogotovu ćerku, ona je imala problem, učeći u školi istoriju. Profesor je pitao odakle je, ona je rekla iz Palestine, a on je bio protiv toga. Moja deca, kad napišu državljanstvo, pišu palestinsko-srpsko državljanstvo. Ja ne mogu da kažem da oni nemaju veze sa Srbijom, majka im je Srpkinja, žive u ovoj zemlji, treba da budu ponosni što su i Palestinci i Srbi.

– Kada bi vas pitali da nabrojite tri poznata Srbina koga biste naveli? Ko na vas ostavlja najjači utisak?

Nikola Tesla, Pupin, Vlade Divac, Kićanović, Boris Tadić….

– Kog Palestinca biste naveli, kojim se ponosite?

Arafat, Arafat, Arafat…

Živite u Kragujevcu. Kako Vi gledate na Kragujevac?

Kragujevac je divan grad, kada sam ja došao u Kragujevac 1968. godine, bio je fantastičan grad, čist; ljudi su bili nasmejani.

Kragujevac ne zovu džabe centar Šumadije, Kragujevčani su divni ljudi, mada ja smatram da sam i ja Kragujevčanin. Ja sam od 1979. godine radio kao predstavnik Iračke avio kompanije u Beogradu, ali nisam želeo da živim tamo, već sam svaki dan putovao na relaciji Kragujevac – Beograd.

– Gde je vaša kuća, u Palestini ili Srbiji?

To je teško pitanje. Kada sam tu, jedva čekam da idem za Palestinu, a kada sam u Palestini, jedva čekam da se vratim u Srbiju. Da kažem da volim više Srbiju nego Palestinu, bila bi laž. Sve što si stariji, sve te više vuče odakle si, a drugo, zbog situacije kod nas u Palestini, stalna borba za naš opstanak tamo, utiče mnogo na mene. Kod nas vera ne igra nikakvu ulogu. U samom palestinskom narodu ima 30% hrišćana, od njih su 90% pravoslavci. Naš pokojni predsednik Arafat je po veri bio musliman, ali na svaku proslavu Božića on je bio prisutan. Pitali su ga, zašto? Zato što je njegov narod slavio, a kada njegov narod slavi, slavi i on sa njim, bez obzira koje je vere. Nama vera ne igra nikakvu ulogu, mi smo svi Palestinci, to je bitno.

Kada sam ovde, ja se osećam kao Srbin, kao građanin Srbije, kao Kragujevčanin, i ponosim se time. Dok sam radio u Beogradu za Iračku avio kompaniju, svi su me zvali Šumadinac.

Omiljeni članci