Unuk oficira Austro-Ugarske monarhije u odbrani srpskih interesa
Piše: Marina Mia Končar
Mi se moramo u Evropi probuditi (prof. dr Volfgang Rorbah)
Prof. dr Volfgang Rorbah, bivši košarkaš reprezentacije Austrije, austrijski filolog, ekonomista i istoričar srpskih korena, redovni profesor na medicinskim i ekonomskim fakultetima u Beču, Novom Sadu i Beogradu, govorio je o srpskoj istoriji i kulturi, o povezanosti dva naroda. Govorio je o borbi srpskog naroda, kako za svoju slobodu, tako i za slobodu austrijske države. Istakao je prisustvo mnogih velikana srpskog naroda poput Dositeja Obradovića, Vuka Stefanovića Karadžića, Nikole Tesle, Petra Petrovića Njegoša i mnogih drugih, na tlu Austrije.
- Koliko poznajete Srbiju i srpske prilike, s obzirom da vučete korene iz Srbije?
Pre svega da kažem da imam dva doktorata. Prvi doktorat mi je bio, dok sam studirao istoriju i slavistiku. To je moj prvi susret sa srpskom kulturom i istorijom. Shvatio sam da postoji mnogo toga što povezuje Austriju i Srbiju, mnogo više, nego što ih razdvaja. Drugi predmet mi je bio osiguranje. Studirao sam ekonomiju i shvatio da i tu postoji mnogo toga što nas vezuje. U prvoj polovini 19. veka, stare austrijske kompanije su bile prisutne na ovim prostorima. Prisutne su bile u Beogradu, gde su pokušavale da razviju kulturu osiguranja, mada je sve zbog Prvog i Drugog svetskog rata propalo. Sada se to obnavlja. Mnogo je toga interesantno, a vezano za Austrijance u Srbiji: kulturni turizam, zdravstveni turizam, imate banje, manastire. To je ono što je vrlo interesantno. Austrijanci to vole. Nije čudo da u Beču ima 180.000 Srba, a u čitavoj Austriji 350.000 Srba. Sada je na žalost, a na moju sreću, situacija takva da neki Srbi manje znaju o srpskoj istoriji i kulturi od mene. Oni su se doselili na prostore Austrije, više pričaju nemački, jednostavno nisu negovali svoju kulturu. Imate i one Srbe koji, kada su u inostranstvu, ne žele da pričaju srpski; oni misle da će se tako najbolje integrisati, da tako potpuno postaju Francuzi, Austrijanci, ili šta već. Stalno ponavljam: čovek nikada ne sme zaboraviti odakle je došao. Tri najglavnija pitanja su: odakle sam došao, gde se nalazim danas, i kuda ću ići. Ako koren drveta truli i lišće će brzo da istruli. Uvek moramo razmišljati, da to što nosimo genetski, važno je za našu budućnost. Tako, kada predajem u Srbiji, to isto govorim studentima, tako ih učim. Moja majka je bila Srpkinja, moj otac je bio Austrijanac, a ljudi koji govore da se srpska i austrijska kultura ne slažu, greše. Imam istorijski primer, a i moj život dokazuje da sam te dve kulture spojio.
- Kako vam je u genetskom kodu duh ovih prostora, negujete li srpsku tradiciju u svojoj kući?
Slavim i srpski Božić, a ne samo katolički. Rođen sam u Beču, kršten po katoličkoj tradiciji, ali moja pokojna majka je uvek slavila srpski Božić, zatim slavu Sveti Aranđeo, imala je ikone, i ja sam se rano zainteresovao za pravoslavlje. Pravo je bogatstvo, ako čovek u sebi nosi, ne samo jednu kulturu, i ne govori samo jednim jezikom. Za mene je Srbija druga domovina.
- Šta ste obećali svojoj majci?
Moja majka je umrla, kada je imala 94 godine; umrla je 2003. Obećao sam joj, tada, da ću se ja brinuti za svoju drugu domovinu. To ja, danas, radim.
- Šta znate o srpskoj kulturi?
Srbija je u srednjem veku bila veoma značajna zemlja, sve dok se na ovim prostorima nisu pojavile Osmanlije. U doba turske okupacije Srbi su stradali 500 godina, a to nije malo. Nama je u Evropi čudno što se Srbi među sobom ne slažu; nema poverenja. Moramo znati, da je jedan deo Srba bio pod Osmanlijama, drugi je bio austrijska teritorija. To je veliki problem, koji se ne može brzo prevazići. Čoveka iz austrijske monarhije, i čoveka sa teritorije koja je bila pod Osmanlijama, povezuje pravoslavna vera, jezik, ali je kultura različita. To je ono što se treba pomiriti. Ne može to preko noći, a to je postao moj glavni zadatak. Ja nosim austrijske gene, po ocu i dedi koji je bio oficir Austro-Ugarske monarhije, a koji je morao da živi sa drugim nacijama. Sa druge strane, moja majka je rođena u Velikoj Plani, u delu Srbije koji je bio pod Osmanlijama. Ja sam video da se te dve kulture mogu pomiriti. Mora se gledati mentalitet. Srbin je osetljiv, i ako bilo šta radite na pogrešan način, kontraproduktivno je. Ako mu priznate da je dobar u sportu, da je Beč bio srpski kulturni centar, gde su živeli Vuk Stefanović Karadžić, Dositej Obradović, koji su bili prijatelji austrijskih imperatora, da su Srbi bili najverniji stražari, graničari, na Austrijsko – Turskoj granici, tako zadobijate poverenje Srba. To vam je i sa EU, Srbima se mora reći da imaju pravo i da su oni isto Evropa. Srbija ima šta da ponudi Evropi, fantastičnu rakiju, turizam, voće, povrće. Malo se govori o tome. Nigde nisam pročitao, koliko je para do sada uložila EU u Srbiju? Ja sam za to, da se to objavi. Na primer, onaj lepi most u Beogradu, tu su pare od EU, auto-put, sve je to bitno. Vi ulaskom u EU ste u stvari ravnopravni član, a vaša kultura i tradicija će obogatiti Evropu. Beograd je okcident Orijenta, to znači, prvi grad ako dođete iz orijentalnih krajeva, koji već izgleda kao Beč, koji već ima duh Zapada, ali sadržaj je ipak orijentalni. Ako dođete sa Zapada, Beograd je prva stanica gde možete osetiti orijentalnu kulturu. Sve je to veoma bitno. Evopa je uvek bila podeljena na hrišćane, jevreje, muslimane, a sve se to može spojiti. Na žalost, politika to tako ne vidi, a moram priznati, da i EU pati od tog nedostatka, da ne može da sagleda to.
- Šta mislite, da li ćemo preživeti EU, kada smo u Jugoslaviji izgubili nacionalni identitet?
Tu će se roditi nov, srpski identitet. Znate problem srpskog grba, četri S okrenuta suprotno, govori, da nije strašan neprijatelj s polja, već onaj među nama. Kao potpredsednik Srpsko – Austrijskog udruženja, želeo sam da Srbi u Austriji budu poznata, priznata manjina, međutim, Austrijanci mi nisu pravili problem, Srbi jesu. Austrijanci su rekli da srpska pravoslavna, crkvena, opština postoji od 1860. godine, tako da po austrijskom zakonu imaju na to pravo, da otvaraju škole, gde će se učiti srpski jezik i ćirilica. Sve bi bilo rešeno po zakonu. Da bismo to postigli, od 180.000 Srba koji žive u Beču, bilo je potrebno da 50.000 Srba prizna, svojim potpisom, da bi želeli da ostvare ta prava. Da skupite tih 50.000 potpisa, bilo je nemoguće. U jednom srpskom klubu su me primili, hvalili kako sam dobar čovek koji voli srpsku kulturu, ali onog trenutka kada sam pomenuo spajanje sa drugim srpskim klubom, jer nijedan klub nije imao potreban broj potpisa, odbili su me. Verujem da je nada srpskom narodu mlada generacija. To su ljudi koji znaju engleski, gledaju ka Evropi, koji su otvoreni, ne nose u sebi šovinizam, već u sebi nose patriotizam. Znate, nije mi jasno, ona jedna teritorija postala je samostalna, štampa pare, izmišljaju nov jezik. Znate, ja sam postao poliglota, u Beču sam učio srpsko-hrvatski jezik, a sada znam četri jezika: bosanski, hrvatski, srpski, crnogorski. Razumete u čemu je stvar? Razlika između ovih jezika je manja nego između bečkog žargona i tirolskog. Nikome tamo ne pada na pamet da kaže: mi pričamo austrijski ili nemački. Sloboda nije danas u štampanju para, da stvaram neki svoj jezik i veštački ga razdvajam od drugog jezika. Mi smo u vreme Drugog svetskog rata, bili prinuđeni da budemo Nemci. Posle 1945. g. smo ponovo bili srećni, zato što smo ponovo imali svoju austrijsku državu. Međutim, nikome nije palo na pamet da kaže da neće više da govori nemački, nego da ćemo stvoriti svoj austrijski jezik. Imamo slobodu, kontaktiramo Nemce, imamo zajednički jezik, ali su nam interesi različiti. Kad ja odem u Hamburg, i slušam Nemce kako govore, meni treba prevodilac. Ništa ih ne razumem, ali kad idem u Zagreb, ili Sarajevo, sve razumem. Zato se vraćam ponovo na mladu generaciju, ja u Beogradu imam studente koji su iz Bosne, Hrvatske, Srbije, i nemamo problem komunikacije. Koji su nam zajednički interesi, kakva nam je budućnost, to nas interesuje. Bitno je da ako hoćete nešto da dostignete, morate kolektivno, da ulažete zajedničke napore, a to će biti onaj novi srpski identitet. Da to Srbija može, to su dokazali ljudi kao Dositej Obradović, Vuk Stefanović Karadžić i drugi.
- Može li Srbija u Evropu, dok se ne reši pitanje Kosova, naravno, u interesu države Srbije?
Moramo biti pripremljeni na kompromise. To važi za EU, a to isto važi i za Srbiju. Znam da se dogodila greška, Srbi u Republici Srpskoj nemaju autonomnost, Šiptari koji su na Kosovu su je dobili. To uopšte nije pametno rešenje. Mislim da se može razmišljati u pravcu, kao što je Južni Tirol. Jedan deo je bio u Austriji, drugi u Italiji. Tirolci koji su bili prinuđeni da budu deo Italije su bili jako nesrećni. Međutim, ušlo se u EU, ne postoje više granice, niko više i ne pominje da li su Italijani ili ne. To treba drugačije sagledati, razmišljati drugačije. Ako čovek želi da dostigne jednu vrstu evropske kulture, on mora to da uradi kao student, a ne kao odrastao čovek u nekim poznim godinama. Drvo dok je mlado, možete saviti, ako je staro, samo ga možete polomiti. Šta god da se dešava sa Kosovom, EU, vi ćete postati građani te EU. Kako će ta EU tada izgledati, ja ne mogu da kažem. To je ogroman proces.
- Kada su se Srbi prvi put pojavili u Beču?
Prvi put su se Srbi pojavili u Beču 1683. godine. Oni su bežali od Turaka, stigli do Beča. Svedok tog vremena, prisustva Turaka je Ćele-kula, sastavljena od glava srpskih vojnika. Austrijanci su ih tada primili. Srbi, znajući Tursku taktiku, pomogli su u odbrani Beča. Tada su Srbi postali deo bečkog grada. Kada dođete u Beč i vidite jelovnik, srpski pasulj, šaran na srpski način, to sve na tim prostorima postoji od 17. veka. Srbi su se integrisali, a već u 18. veku dolaze ljudi kao Dositej, koji je 6 godina živeo u Beču. U Beču se Dositej osećao slobodan, kao kod kuće. Tu leži koren poverenja koji čovek mora imati.
- Zašto se u Evropi širi pesimizam?
Na Zapadu znaju zbog čega se desio pesimizam u Evropi. Izbio je ekonomski rat između Amerike i Evrope. Dolar je od 1902. g. izgubio 99,5% svoje vrednosti. Situacija je zrela, da se dolar zameni. Ako pravimo poređenje Grčke i Amerike, nema razlike. Amerika ima 100% dugovanja, 52% deviznog kapitala. Kinezi kupuju firme po Americi, sve ono što Amerika prodaje. Kina će uskoro biti prva, ili druga svetska sila kada je ekonomija u pitanju. Evropa ima najveći kvantitet intelektualaca. Mi se moramo u Evropi probuditi. Mi ne možemo da čekamo da kriza prođe, moramo da sagledamo, čime raspolaže Srbija. Mnogo toga se promenilo, globalno.
- Kada ste igrali košarku?
Davne 1969. g. igrao sam košarku protiv Koraća. Sada imam 66 godina, a meni se čini kao da je to bilo juče. Sve je relativno.
- Šta vam je posebno interesantno, a vezano za Srbiju i Austriju?
Interesantno je, da je Poljak koji ima austrijsko državljanstvo napisao knjigu o Srbima. On tvrdi da sve što su Austrijanci doživeli, ponavlja se u roku od 50 do 100 godina u Srbiji. Šta je on time hteo reći? Jedan primer je: Franju Ferdinanda 1914. g. u otvorenom automobilu ubijaju, a 1934. g. kralja Aleksandra ubijaju u otvorenom automobilu. To je bio kraj kraljevine Jugoslavije, i kraj monarhije. Kada se raspadala monarhija, svi su potrčali da štampaju svoje pare, stvaraju svoj jezik. Istorija se ponavlja, istorija štampanja svojih para, nametanje svog jezika.
Ljudi, zapitajte se, šta je vaša budućnost, kolike su vam šanse!