četvrtak, jul 18, 2019

Pretraga sajta

Intervju: Ljiljana Bulatović

Ubili su u čoveku misao, okupirali mozak, okupirali duhovnost!

Piše: Marina Mia Končar

Sloboda i istina su, danas, u Srbiji, najugroženiji. (Ljiljana Bulatović)

U javnosti važi za kontradiktornu ličnost, jer se posvetila istraživačkom novinarstvu koje danas i nije popularno u Srbiji. Autor je 18 knjiga, uglavnom književne publicistike. Rođena za “salonske teme”, ali je samo na trenutak imala priliku da oseti čari tih tema, a život ju je odneo na drugu stranu. Nikada zbog toga nije zažalila, čak veruje, da ju je to sve ojačalo, promenilo kurs u njenoj duši, da od jednog člana Komunističke partije, polako preraste u osobu koja se bori za očuvanje dostojanstva srpskog naroda, kroz očuvanje dokumentarne istine o savremenoj istoriji.
Kontradiktorna ličnost, ili kontradiktorna sredina?

Posvetili ste život istraživačkom novinarstvu. Koliko je istraživačko novinarstvo „zdravo“?

Meni istraživačko novinarstvo donosi mentalno zdravlje. Moja želja, moj poriv, da se bavim istraživačkim novinarstvom, potekla je kroz moje bavljenje politikom. Moje životno pitanje je; zašto je to tako, i kako se to desilo, da li je moglo biti drugačije? Zbog tih pitanja sam napustila politiku. Stalno su me opominjali, da ne moram stalno da oponiram. Najbliže toj mojoj upitanosti, jeste istraživačko novinarstvo. Prežvakavati, šta je ko rekao, prenositi, to je meni bilo malo. Uvek sam nailazila na teme koje su zahtevale taj istraživački rad. Ako je neka politička tema, a nekako sam sklona tome, onda to izaziva otpor kod političara. Mene to još više izaziva da budem uporna. Koliko se više javnost protivi, naročito vlast, mojim saznanjima to znači, da sam na dobrom putu, da treba da nastavim. Evo, četrdesetak godina ja iskopavam te zanimljivosti. Ono čega se najviše bojim u tom svom radu, jeste da podlegnem nekoj emociji koja nije u skladu sa činjenicama. Da se zanesem, da tu temu sagledam drugačije od većine, samo zato što većina tako misli, moćnici tako žele, pa ja forsiram neko drugo rešenje. Međutim, nisam do sada sebe uhvatila u nečemu takvom. To su sve neke kapitalne teme. Stanje na Kosovu i Metohiji: ja sam još 1959. g., kad sam bila u CK omladine Srbije, bila zadužena za Kosovo i Metohiju. U to vreme, išla sam tamo, i bilo je sve nekako paperjasto, lepo. Od tog perioda sam povukla interes za taj kraj. Šta se dešava sa sprskim narodom, i narodom uopšte? Tada je narod bio jedinstveniji, udruženiji, bili su daleko od ciljeva visoke politike. Nisu oni tada znali, da Fadilj Hodža ima zadatak od Envera Hodže, da odcepi Kosovo i Metohiju, i da se napravi velika Albanija, niti su znali da Tito to povlađuje. Nisu znali ni da 1964. godine, kad su povukli srpsku UDBU sa Kosova, da su, u stvari, povukli srpsku vlast otuda. Tada i počinje kraj uticaja srpske države na otkucaje sopstvenog srca. Druga tema je Raška oblast, nesrećna sam, zato što se ta tema gura u kraj. Ne mogu da shvatim, da je Raška oblast puštena niz vodu. Ova vlast dovodi Turke, omogućavaju da se, ponovo, Turska vrati na ove prostore, a opet, zaboravljaju, da je Turska prva, priznala tu Alijinu BIH. I mislim, da za sve što se dešava, taj nesrećni, za nas, nesrećni, Zukorlić, vuče tu zelenu transverzalu. To su teme koje mene opterećuju. Zato što sam stalno na putu, i čujem, i vidim, i čitam. Nije mi teško da kažem drugačije od onoga što kaže vlast. Makar se zamerila bilo kome. To zameranje je sitnica.

– Da li mislite da je to popularno u Srbiji u 21. veku, mislim na slobodu uma?

Sloboda i istina su, danas, u Srbiji, najugroženiji. Najviše se igraju sa te dve reči. Slobodu su zaboravili, preveli je u nezavisnost, a sada se sa pojmom istina igraju. Ta dva, slobodu i istinu kad pogazite, pogazili ste ljudsko dostojanstvo. Kad pogazite dostojanstvo, prvo strada nacionalno osećanje. Ako pogledate martovski pokret 1991.; ko je bio kolovođa, ko je šta vikao, i zašto? Da vratimo kralja, da se oslobodimo ovoga, onoga, i gde su sada te kolovođe? Propast! Međutim, odigrali su ulogu, da se mediji prilagode, i sve nacionalne institucije poruše. U toj nameri, da se srpsko dostojanstvo poruši. Ubili su u čoveku misao. Gledaju tursku seriju, ne gledaju istoriju; oni gledaju, kako se oni oblače, ko s kim spava. Učinili su, da se sloboda, izjednači sa ništavilom, sa strahom. Strah. Strah da, ako nešto kažeš drugačije, da ćeš biti markiran, i izolovan. Sloboda je, sada, u izolaciji.

Bili ste član KP. Kako ste gledali na to vreme? Da li je Jugoslavija, tada, bila greška, i da li ste vi, kao član KP, negovali srpski identitet?

U to vreme, 1956. godine, postala sam član KP, to je bilo vreme, kada smo doživljavali Jugoslaviju kao jedan prostor. Srpskog identiteta nije bilo. Nas su negovali da budemo Jugosloveni. Nama se to sviđalo, išli smo na radne akcije. Sa sazrevanjem uviđam, da su svi imali nacionalni identitet, da su radili na tome, i da su ga negovali, osim Srba. Za mene je bilo katastrofalno, kada sam radila u TV Beograd, u dokumentarnom programu, emisiju o starima, i kada sam upoznala jednog Solunca. Pričao mi je, da kada se vratio sa Solunskog fronta, od petoro dece, tri sina su mu umrla, od španjolice, a četvrtu, jedinicu, cerku, nosio je da je spase od španjolice. Posle te emisije, a to je 1978. godina, ja sam došla u redakciju i kažem: „Da li postoji mogućnost da radimo razgovore sa Soluncima?“ Meni je, tada, urednik školskog programa kazao: “Ljiljo, zatvori vrata, da li si ti normalna? Lako je tebi, ti si Crnogorka. Nas bi, odmah, proglasili srpskim nacionalistima“. To je samo jedan detalj, drugi je, kad sedimo negde, pa se peva srska pesma, odjednom svi utihnu. Nije se vodilo, tada, računa da se Srbin oseća Srbinom. Možda sam ja, sada, naglašeniji Srbin. Ne kajem se za neko prošlo vreme, nisam se ja sama vaspitavala, nego su me vaspitavali, ali smatram, da treba da budemo danas dostojanstveni Srbi. Međutim, doveli su nas u poziciju, da se, maltene, stidimo što smo Srbi. To je stvar medija i izgubljenih nacionalnih institucija, koje ništa ne rade na tome. Srpska akademija nauka radi protiv, nacionalni mediji, katastrofa. Znači, dotle su nas doveli.

– Niste bili omiljeni u režimu Slobodana Miloševića. Logično je, da je padom Miloševića vaš problem prestao. Šta se dešava posle pada Miloševića, da li ste u milosti, ili ne?

Tu i dalje postoji problem, ali ne znam zašto. Ova novonastala politička scena, posebno novinari, smatraju da sam ja produžena ruka Slobodana Miloševića. Ja nisam bila u njegovoj milosti, a ne znam ni šta znači biti u njegovoj mislosti. Oni su mene smenili sa mesta glavnog i odgovornog urednika „Politikinog Sveta“. Nisam bila Miloševićeva, uvek sam bila svoja, nezavisna. Nacionalisti su imali doziran odnos prema meni. Čude se, otkuda ja, koja sam bila komunista, sada sam nacionalista. U mojoj duši, komunizam je nešto drugo bio. Tako sam vaspitavana, tu sam pripadala. Bila sam među najsiromašnijima, nisam volela nepravdu, imala sam potrebu da zaštitim druge. To je za mene bio komunizam. Sada, takođe, imam potrebu da zaštitim svoj narod. Ja sam jedan nezavisni duh, prkosni. Meni je tako dobro. Nije mi dobro, volela bih kada bih neke svoje ideje, koje mislim da su korisne za ovaj moj narod, mogla da sprovedem u delo.

– Mislite da je to u interesu naroda?

Da li narod više zna, šta je njegov interes?

– Kako ste doživeli 5. oktobar, i šta ste razmišljali tada, kada je padao Milošević?

Ja sam tada bila posmatrač. Nisam bila emotivna. Znajući procese do tada, očekivala sam prevrat. Bila sam na ulici, kada se je bio protest, gledala sam, ko protestuje, šta viču, gledala sam, koji je to narod koji viče. Pitala sam se: da li narod uopšte zna, u čemu učestvuje? Kada sam videla ko vodi narod, izgubila sam potpuno nadu da tu nešto može da bude istinski dobro. Na dan 5. oktobra, ja sam bila tamo, kod Skupštine. Očigledno se dešava prevrat. To nasilje koje se desilo oko Skupštine, to nasilje na televiziju, nasilje među ljudima, izbezumljenost, upozorila me je, da to nije ono što se govorilo. Pojedinci su išli na kurseve, obuke, kako da svrgnu Miloševića. Imali su obuke u Mađarskoj, Austriji, vrh je imao u Londonu, Vašingtonu ili Briselu. To je bio zadatak koji je još 1978. g. Bžežinski postavio, na koji način da se svrgne vlast. Bilo koja, ko god da je tada bio tu, Milošević ili bilo ko drugi. Morala je Soroševa varijanta, tada, da prevlada. Sonja Liht je bila tu, u pozadini, imala je mnogo novca, birala je uporišta, i konačno se sada pokazalo, da je Sonja Liht predsednica Srbije. Ona je šef Srbije. Ona novcem upravlja, i tu je, u stvari, istina o budućnosti Srbije. Tu nije samo novac u pitanju, tu su visoki ciljevi, novi svetski poredak je ovde na delu. Sve što nam se dešava, ide u tom pravcu. Znači, 5. oktobra nije se desilo ništa drugo, do još jedna etapa u toj politici, ostvarivanje novog svetskog poretka. Sada je sve gore, a samo njega nema. Dok je bio Slobodan, znalo se, to je Slobodan. Tada se znalo da je Srbija, a sada Srbije nema. Znamo li, gde su nam granice? Mi smo već ušli u EU, mi smo bezgranična zemlja, mi nemamo granicu prema Albaniji, nemamo ni prema nesrećnoj Makedoniji, koju će sada da skrše. Za Amerikance smo samo prolaznica.

– Ko, po Vama, piše savremenu istoriju, danas?

Sada su samo beležnici, niko ne piše. Današnja, savremena istorija, piše se tamo gde je niko ne čita. Ja znam nekoliko ljudi koji pišu istoriju. Tu istinu i te činjenice današnja Srbija ne prihvata. To je istina za budućnost. Kada bismo danas znali istinu, možda bi nam bilo lakše da upravljamo svojim životima. Da ne dozvolimo da nam drugi, tako krvnički, uništavaju budućnost, a i savremenost. Nemamo mi kada da čekamo budućnost. Danas smo uništeni.

– Zašto ste protiv, da se Dan državnosti obeležava 15. februara?

Zato što smatram da Dan državnosti treba da bude, kada je nastajala Srbija u Raškoj oblasti. Volim da se držimo dalje istorije. Mislim da Dan državnosti leži tamo, kod Petrove crkve u Raškoj oblasti, u Rasu.

– Koliko naša deca znaju o prošlim vremenima?

Grehota je, ne učimo ih ništa. Ima tako divnih priča iz tog vremena, divnih legendi. Danas, sve više izbacuju tu istoriju. Vidim da u Crnoj Gori, sada, izbacuju srpske pesnike, u Bosni izbacuju Njegoša, zato što je „genocidan“. Sada, u Srebrenici, grupa muslimanskih roditelja traži da se promeni ime škole koja se zove po Njegošu. To je sada jedan nasilnički, razvaljivački, poništavajući pokret, koji mi više ne možemo ni da kontrolišemo.

– Najčešće se dešava situacija: Srbin protiv Srbina. Da li postoji veza, da postoje Srbi koji su bili pod Austorugarima, i Srbi koji su bili pod Turcima? Vekovi su prolazili, razlike se produbile. Da li je to zavadilo Srbe?

To je dobra tema. Međutim, u Šumadiji nema tih različitosti. Pa i u Šumadiji, Srbin na Srbina udara. Negde je neka muka u našem korenu. Onaj se tamo poturčio pa ga peče greh. Drugi pak prihvatio ustašku dimenziju. Mislim da su nas provalili ovi posmatrači, koji gledaju kako da nas osvoje. Mislim da su nam našli slabe tačke, a ima toga i u istoriji: kum kuma izdaje, pa kum kuma ubije. Oni na toj osnovnoj, najprimitivnijoj, tački sukoba rade. Kako su se Šešelj i Nikolić razišli? Nisam baš razumela zašto se srpskoj naciji to dešava, zašto sami sebe uništavamo. Mada, među ovima što su se poturčili ima većih Srba. Tamo, preko Drine. Jesu muslimani, ali nisu Alijini. Oni tek stradaju, mučenici, a mi ih ne prihvatamo.

– Protiv čega se danas borite?

Borim se – za. Da proberemo prave ljudske vrednosti, koje čine čoveka čovekom. Za poštovanje tradicionalnih vrednosti. Borim se za slobodu. Šta je sloboda? Sloboda je moje pravo da govorim drugačije, da govorim šta mislim. Moje pravo je da znam šta treba da mislim, da znam da bih mislila i govorila. A onda, sloboda države, porodice, sloboda kuće, ne dvorišta. Bojim se, da je nevolja što samo brinemo za dvorište. Naše dvorište je mnogo veće. Naše dvorište je, gde god postoji čovek koji nam nije neprijatelj. Borim se za britkost u borbi mišljenja. Najviše se borim za istinu. Bitno je, danas, znati istinu o savremenoj istoriji. Moja deca moraju da znaju, zašto je počeo rat na ovim prostorima, i da nisu Srbi započeli rat. Okupirali su nam mozak, okupirali nas duhovno, sabili nas, da nas ništa ne interesuje. Sada je najcrnje jednoumlje. Ja se borim protiv jednoumlja.

– Poznati ste po knjizi o Ratku Mladiću. Zanima me, kako ste se osećali, kada su Ratka Mladića tražili u vašoj kući?

Bilo je neprijatno, kada su banuli u moj stan. Kao na filmu. Osetila sam neprijatnost, ali ne i strah. Mnogo maskiranih policajaca, ljudi u različitim uniformama. Bila sam i na Kosovu, i u Bosni, ali oružje nije bilo upereno u mene. Mislim, sutradan je trebalo da dođe istražitelj, glavni tužilac iz Haga, pa je to, u stvari, bila predstava za njega. Ljuta sam bila, ogorčena. Preko puta zgrade su bili, kažu komšije, snajperisti. Zgrada je bila blokirana, ulica je bila blokirana. Tada sam imala razlog da kažem, da to radi neka druga policija. To nije bila policija Republike Srbije, kojoj je ministar Dačić. Dačiću sam pisala pismo, pitala ga da li zna šta se dešava? Naravno da mi nije odgovorio. Definitivno verujem, da u Srbiji postoji odvojena policija, kojom upravlja neko drugi.

– Bili ste u poseti čoveku koji je osuđen za ratne zločine. Kakvi su vam utisci?

Trebalo je ovde da ga posetim. Tražio je da dođem kao prijatelj. On je simbol teme kojom sam se sve vreme bavila. Koreni rata u BIH, rat i posledice rata. On je simbol, ime, koje toj temi najčešće pripada. On je izgradio to prijateljstvo među nama. On je nazvao to prijateljstvom. Mi nismo bili prijatelji, kasnije, saznajući njegove vrednosti, mi smo to postali. Bila sam u Ševeningenu. Istina je da ja, sada, nemam prava da pričam o tome. Ono što smem da kažem, to je dva dana, po šest sati, fantastičnog druženja sa Ratkom Mladićem. Videla sam da ima u sebi snage.

– Da li nekada zažalite zbog stradanja i pomislite da se povučete iz tih neprijatnih tema?

Ne. Rezimirajući sve što sam uradila i treba da radim, ja sam ponosna, što sam se, nehotice, prihvatila tog zadatka. Uverena sam, da to što radim, jeste časno. Odnos srpskog naroda prema sebi, jako je bitan. Toliko se iznedrilo novih dokumenata o Srebrenici, novih činjenica, svedočenja, koje potpuno potiru sve optužnice. Potiru brojke. Mi koji nismo učestvovali u ratu, ne možemo da razumemo osvetu, sukobe, zločine. Ja bih volela da moj rad, posluži za ocenjivanje ovog vremena, a naročito, da jednog dana, pobijemo presude Haškog tribunala.

Trunućemo, do kada, ne znam. Da li nas neka kletva stiže da sve gore propadamo, ili ćemo se vazdići iz te kletve? Ostaje mi samo da se molim svim pozitivnim silama u čoveku.

Omiljeni članci