utorak, septembar 17, 2019

Pretraga sajta

Intervju: JELENA GUSKOVA – ekspert za istoriju Balkana

 Bez srpskog naroda Evropa nema budućnosti!

Piše: Marina Mia Končar

 

Vi ste na kolenima, glave na dole i kičme prebijene

(Jelena Guskova)

Ruskinja koja voli Srbiju, koja je svoje misli, svoje naučne radove, interesovanja, posvetila našim prostorima otkriva: osnovni razlog raspada Jugoslavije, kako je Srbija držala sedamnaestogodišnji front prema zapadu, šta je to Haški tribunal i kako očuvati srpstvo.

– Veoma je interesantno da se jedna Ruska naučnica svetskog glasa, poput Vas, odlučila, da život posveti istoriji jugoslovenskih naroda. Zašto baš ta tema?

Najvažnije u životu svakog čoveka jeste da krene svojim putem, ne tuđim, i da se bavi onim, za šta je rođen. Ja sam svoj put pronašla, to je Balkanska istorija. Niko tada, kada sam ja birala svoj put, nije znao da će kod vas nastati kriza, niti da će se desiti 1991. godina. Rođena sam 1949. godine, moj otac je bio učesnik rata, a ja sam bila ubeđena da posle tog perioda više nikada neće biti rata,  posebno nisam verovala da ću ja biti svedok ratnih sukoba.

Ja sam istoričar jugoslovenskih naroda, a problemi na tlu bivših jugoslovenskih republika i rat koji je zahvatio njihove prostore dao nam je priliku da vise ne budemo samo istraživači, nego i borci.

 – Gde leže koreni vašeg opredeljenja da proučavate Balkansku istoriju?

Koreni mog opredeljenja, pre svega, leže u intuiciji. Bilo je neizbežno, kao da mi je neko namenio ovaj put, postavio znake, ja ih pročitala i moram reći, da sam zadovoljna i srećna, jer sam sigurna da je moj izbor bio pravi.

Bila sam odličan student, imala odlične ocene, a za najbolje studente bile su najprivlačnije dve katedre: katedra za noviju istoriju Amerike i katedra za istoriju južnih i zapadnih Slovena. Nisam želela da se bavim istorijom Amerike i odlučila sam se za ovu drugu katedru. Na toj katedri su tada izučavali samo četiri zemlje: Poljsku, Čehoslovačku, Bugarsku i Jugoslaviju. Izabrala sam Bugarsku. Malo se studenata tada bavilo Jugoslavijom. U to vreme o Bugarskoj se mnogo govorilo u javnosti, pa sam se tako i opredelila za ovu zemlju. Međutim, kada sam jednu svoju stariju koleginicu, koja je već izučavala Bugarsku, upitala koju bi zemlju izabrala, kada bi ponovo upisivala fakultet, rekla je da bi to sigurno bila Jugoslavija. Upravo mi je ona objasnila da je Jugoslavija veoma interesantna. Tu sam po prvi put posumnjala u svoj izbor. Potom sam svoga oca, koji je bio vojnik, pukovnik, pitala koju bi zemlju izabrao od ponuđene četiri. Njegov odgovor me je prosto iznenadio. Bez razmišljanja mi je rekao da bi izabrao Jugoslaviju. To je definitivno presudilo. Odmah sam otišla u biblioteku, pribavila literaturu i tako počela da izučavam Jugoslaviju. Do dana današnjeg nisam pomislila da mi je izbor bio loš.

 – Kada ste  otvorili svoje srce za Srbiju i srpski narod?

Kad govorim o Balkanu, Srbiji, ne govorim samo o svojoj struci, nego i o svojoj ljubavi i mom odnosu prema vama. Kad razmislim, ceo život se bavim vama. To je moj život, to znači 24 sata dnevno.

Kada čovek prvi put dodje na ove prostore, a naročito u Beograd, nije siguran šta se dešava, može samo predpostaviti, nebitno je koje je struke, ali je bitno da njegovo srce ostaje tu i čitavog života želi ponovo da dođe. Naše diplomate uvek menjaju zemlje u kojima su sa službom i ne žale za onima u kojima su službovali;  samo oni koji su živeli u Beogradu žele da mu se vrate.Beogradnas sve, nekako, vuče, verovatno vaša atmosfera, toplota, dobrota ljudi, otvorenost prema svima koji dođu. Ja im kažem da sam mnogo srećnija od njih, oni dođu i odu i maštaju da se ponovo vrate, a ja sam uvek ovde.

-Za vreme vaše službe Rusija je promenila tri državna sistema, na našim prostorima je bilo dve Jugoslavije i Srbija. Kada vam je bilo teško zbog prilika u Rusiji, a kada zbog prilika na ovim prostorima?

U Rusiji je uvek bilo teško. Loše smo živeli, jadno smo živeli, naročito osamdesetih i devedesetih godina. To je bio košmar, jer ne znaš čime sutra da nahraniš svoju decu. Lakše je bilo kada smo 1991. g. imali mogućnost da dolazimo ovde, kao stručnjaci. Teško je bilo proučavati zemlju, a da nisi u njoj. Što se tiče vas, najteže godine su 1991, 1992, 1993. Od 1994. g. sam radila u štabu plavih šlemova u Zagrebu, kao stručnjak za Balkan, u kabinetu tadašnjeg  specijalnog  izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za bivšu Jugoslaviju, Jasuši Akaši. Najteže je bilo do 1995. g., do Dejtona, a onda neprestana borba jer kod vas nema kraja. Nema kraja krizi. Često se našalim da ćemo imati posla narednih 100 godina, jer osim ratova, posledica ratova, osim bombardovanja, znamo mi koje su još vruće tačke koje nas očekuju. Zato se pripremamo  i informišemo o tome. Ja i sada vidim teška vremena, politička previranja i svađe.

 -Šta je po vašem mišljenju presudno uticalo na raspad Jugoslavije?

Moje knjige o tome govore. Izučavala sam razloge i posledice raspada Jugoslavije i ratova na njenom tlu. Sve to je za Rusiju bilo jako važno. Kada govorimo o raspadu bilo koje države, a naročito višenacionalne, uvek govorimo o spoljašnjem i unutrašnjem faktoru. Unutrašnji su jako bitni, imaju mnogo elemenata: političke, ideološke, ekonomske, religiozne… Međutim, kada sve uporedim, sigurna sam da je spoljašnji faktor imao presudnu ulogu u raspadu Jugoslavije. Bila sam svedok tome da čim bi se došlo do nekih mirnih rešenja unutar zemlje, odmah bi,  spoljni faktor reagovao i poništio sve dogovore. Cilj delovanja spoljašnjeg faktora bio je da se kriza produži i produbi.

Pretpostavljam da ćete me pitati, da li je bilo moguće sprečiti taj raspad. Mislim da jeste. Kada su  Slovenija i Hrvatska u junu 1991. g.  proglasile nezavisnost i odcepile se od Jugoslavije, bilo je dovoljno samo da Evropska Unija izvrši uticaj na ove dve države u pogledu uslova odcepljenja. Time bi bio sprečen rat.

Morala su se postaviti pitanja: imovine, dugova, granica, penzija, socijalnog osiguranja. Samo da je tada EU nametnula da se ta pitanja i mnoga druga pri odcepljenju reše, ne bi došlo do rata. Poznato je i ono što je Franjo Tuđman rekao, a to je da su oni mogli da izbegnu rat, ali nisu hteli. Oni su hteli da što brže dobiju nezavisnu Hrvatsku, ali bez Srba. Kad uzmete u obzir sve informacije jasno je da Srbija nije bila pripremljena za to. Nije gledala mnogo ispred svih, a to bi trebalo mudar političar da zna.

– Zašto se na Srbima testira novi svetski poredak i može li jedan mali narod, kao sto su Srbi, menjati globalne tokove istorije?

Zašto Srbija, zašto srpski narod? To su osnovna pitanja na koja treba da damo odgovore, proučavajući vašu krizu. Prvo, vi ste najači narod na Balkanu, uvek se cela istorija vrtela oko vas. Pogledajmo 1918. g., kada je samo Srbija bila slobodna, samostalna država, a da ne govorim o Prvom i Drugom srpskom ustanku.

Slovenci, Hrvati i Srbi iz Austrougarske, pokušavali su da stvore neku svoju državu. Oni su došli u Srbiju kod srpskog kralja da ih primi, da bi opstali kao narod. Srpski narod je uvek imao osećanje odgovornosti za sve oko sebe. Isto kao veliki ruski narod, koji je uvek imao odgovornost za druge.

Jugoslavija je tada bila jaka država, četvrta po snazi vojske u Evropi do 1991. g. Druga jako bitna stvar je ta da, ako je neko želeo da krene na Rusiju, nije smeo da iza leđa ostavi jednu tako jaku slovensku državu, kao što je bila Jugoslavija. Nikada ni jedan Srbin nije pucao u Rusa. Prva reakcija Srba bila je da se mora pomoći braći Rusima. Progovorila bi istorijska svest. Zato je i bio prvi zadatak vas rasparčati, da ne biste smeli da podržite Rusiju. Prvo je trebalo razbiti Jugoslaviju pa krenuti na Rusiju.

Međutim, po meni, Srbi nisu svesni te svoje ogromne uloge koju su odigrali. Vi ste sedamnaest godina, sami, bez ikakve podrške, držali front  protiv Zapada,  i u tome je vaša ogromna istorijska uloga. Vama tada nije pomogla niti Rusija, niti bilo koja druga zemlja. Hrvatima i Slovencima  pomagala je Nemačka, pomagala je Evropa, muslimanima u BIH su pomagale islamske zemlje, vama niko.

Tek 2007. g. u Savetu bezbednosti Rusija je prvi put rekla NE,  povodom nezavisnosti Kosova, tako da od 2007. g. vi pored sebe imate Rusiju, bar po tom pitanju, po pitanju Kosova, a pored toga i u pogledu investicija, ekonomske saradnje i sličnog. Vi ste tako čvrsto držali taj front, da je uspavana Rusija, ipak, došla do saznanja i svesti da i ona treba da snosi deo odgovornosti za ono što se dešava na Balkanu. Vi ste dali nama mogućnost da ojačamo i sada se dosta toga promenilo. Nažalost,  za sve ovo vreme, vi ste oslabili. Toliko ste sada slabi, vi ne samo da ste poraženi, vi ste na kolenima, glave na dole i kičme prebijene. Mislim da je vreme da bar počnete da podižete pogled, a onda i da se polako počnete uspravljati. Verujem da bez Srba nema budućnosti Balkana, bez srpskog naroda, nema budućnosti Evropi, a bez jakog i snažnog srpskog naroda nema ni Rusije u budućnosti. Sigurna sam da će zemlju spasiti ruski i srpski narod, zajedno, i naše pravoslavlje.

– Šta je to Haški tribunal?

To je nešto što je, sada, najveće zlo. Kada bismo bar mogli da vratimo vreme na 1992. g. kada su glasali za postojanje tog tribunala, tada je Rusija bila slaba i naš izdajnički ministar inostranih poslova. Znam kako radi taj tribunal iznutra, jer bila sam ekspert na suđenju generala Galića koji je na žalost osuđen, a dobro mu je pripremljena odbrana. Vidim veliku nepravednost u radu tog tribunala i mi smo, čak, u svom institutu napravili nekoliko naučnih skupova o tribunalu. Pravimo analizu koju ćemo poslati našim odgovornim organima i institucijama, ne samo da bi zatvorili taj tribunal, nego  da bi se formirala neka međunarodna komisija, koja bi preispitala šta su oni uradili, koliko su nepravde naneli i koja bi možda osudila sudije.

Mi moramo da učestvujemo i u tim procesima, mi smo istraživali Srebrenicu i imamo dokumentaciju, sarađujemo sa različitim fondacijama i sa Republikom Srpskom i moramo protiv nepravde da se borimo, ako se ne borite vi.

– Da li mislite da je srpski narod mogao sačuvati Kosovo?

Kosovo nije problem od juče, to je problem koji ima svoju istoriju. Mi smo objavili četiri toma dokumenata pod naslovom „Albanski faktor u razvoju krize na teritoriji bivše Jugoslavije“. Od prvog dokumenta „Prizrenske lige“, a to je kraj 19 veka, pa sve do 2010. g. Kroz ta dokumenta vidimo istoriju tog pitanja. Vidimo kako su se odnosili po tom pitanju u Jugoslaviji posle 1945. g., 1960, 1970. g. i td. To nije pitanje današnjeg dana, to je trebalo rešavati još pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, kada Savez komunista Jugoslavije nije hteo da otvori to pitanje, jer je bilo opasno za celu Jugoslaviju.

Drugo saznanje koje je jako važno jeste da Albancima,  koji su na Kosovu, nije bilo stalo do rešavanja tog problema u okviru Jugoslavije, ili kasnije Srbije. Oni se od 19. veka bore za ujedinjenje svih teritorija, gde je albansko stanovništvo većinsko.

U Jugoslaviji je sedamdesetih godina postojao fond u koji se ulivao novac iz svih republika, i taj novac je išao na Kosovo, za izgradnju škola, akademije nauka itd. Podizan je nivo kulturnog razvoja Kosova, ali to njih nije zanimalo. Oni nisu želeli da ostanu unutar Jugoslavije, borili su se da izađu. Oni su sada jedan korak do svog cilja, uz podršku Amerike. Međutim, Rusija je svojim NE u Savetu bezbednosti odložila njihove planove. Sada je vrlo teško bilo šta odlučiti, ali neka stoji tako dok srpsko i rusko rukovodstvo imaju takav stav. Plašim se da će Rusija ostati čvrsta u svojoj odluci, a da će vaše rukovodstvo popustiti.

 – Gde se Srbija nalazi u 21. veku, na istoku, ili na zapadu? Gde se danas nalazi Rusija?

Uvek će Srbi ostati najveći narod na Balkanu, narod koji će odlučivati o sudbini svih balkanskih naroda. Sada jeste kriza, ali će Srbija stati na noge. Ona je stvarno između Istoka i Zapada. Veoma je važno da ostane na svom pravoslavnom putu, na svom srpstvu, treba potpuno da se vrati svojim korenima i da ponovo oseti svoju ulogu na Balkanu. Ponavljam da neće biti istorije balkanskih naroda bez Srba.

Što se tiče Rusije, mi smo bili u velikoj krizi, polako izlazimo iz nje. Sada više ne govorim ni o ekonomskoj krizi, više je to bila kriza saznanja, ideologije, politike, svog mesta u međunarodnim odnosima. Naša budućnost je zajedništvo.

– Da li će Srbi uspeti da sačuvaju svoj nacionalni identitet i da li ćemo dočekati kraj 21. veka?

Zanimljivo pitanje. Svi koji uđu u Evropsku uniju, u to evropsko zajedništvo, jedan deo svog suvereniteta moraju pokloniti Evropi, ali ne samo suverenitet nego i identitet.  Svaki narod koji ulazi u Evropu, bori se da sačuva svoj identitet, da sačuva tradiciju, a možete li zamisliti Srbiju bez domaće rakije, bez svoje pljeskavice. Zamisliti je u vremenu kada će vam zabraniti vaše meso, i naterati vas da ga kupujete u Evropi po nekim standardima, da, na primer, krastavci budu 32 santimetra, a ne da budu vaši i ukusni, kukuruz da kupujete, na primer, iz Francuske i Holandije, a ne možete saditi svoj koji ste sadili 100 godina. Nisam videla ni jedno bitno istraživanje, gde bi Srbi bukvalno izračunali šta je za vas važnije, šta ćete izgubiti, a šta dobiti od Evrope. Ja bih predložila istraživanje  po tom pitanju. Vaše društvo, vaše selo spasilo je Srbiju i za vreme krize, i za vreme bombardovanja, i za vreme sankcija. Vaše uporište je ipak selo, nije grad, i dok živi vaše selo, živeće i vaša porodica.

 – Volite da pišete pesme, da li pišete i na srpskom jeziku?

Vi ste saznali za to. Ponekad napišem neku pesmu.  Nikada ih nisam objavila. Jednu sam napisala za vreme bombardovanja, jer nisam mogla da propustim da izrazim svoja osećanja. Jednom sam napisala pesmu na ruskom i poklonila je prijatelju, ali sam na jednom mestu u pesmi stavila srpsku reč, nisam mogla da nađem pravu reč na ruskom i jednostavno mi se ona tu uklapala.  Počela sam i da razmišljam na srpskom!

 

 

Omiljeni članci