subota, oktobar 19, 2019

Pretraga sajta

„Буди паметан, прави се луд!“

Пише Марина Миа Кончар

Живимо у  времену када се читав свет мења великом брзином и када долазимо до спознаје да се, како се свет, тако и ми, налазимо у економској и духовној кризи. Данас не смемо заборавити, да је, можда, више него икада потребно да се посветимо породици и створимо услове, како би она вршила своју мисију.

Породица је, кажу, темељ српског друштва, а ми, као да нисмо способни да ојачамо темељ и заштитимо га од урушавања. Породица је, дефинитивно, у 21. веку,  у Србији, у  кризи. Спремни смо да све наше неуспехе свалимо на неког другог, па тако и васпитање сопственог детета препустимо школи. Упорно тврдимо да желимо да живимо у модерној држави, а да ли испуњавамо услове за живот у таквој држави? Модерна држава, каквој, ваљда, и ми тежимо у 21. веку, посебну пажњу требало би да посвети детету, његовим потребама, његовом образовању, а у овом случају, породичнoj кризи и васпитавању. Модерна држава би требало да води рачуна о генерацијама које стасавају и које ће једног дана управљати том истом државом.

Пример нашег града јасно нам говори да смо у 21. веку далеко од модерне државе. До јуче смо веровали да смо, како ми, тако и наша деца сигурни у свом граду. Данас нам говоре да овим градом влада корупција. Да они који нас штите, уствари, нас не штите, а нашој деци продају дрогу. И ми, сада, треба мирно да спавамо.

Тихи рат који влада овим градом, полако се разбуктао до тих размера, да се и оно дете у основној школи чудом чуди. Већ су нам деца научила све политичаре и политичке странке, научила како се штрајкује и како се на улици долази до својих права. Научили смо децу свему, само култури, традицији и духовности, понајмање. Нарвно, част изузецима.

Други нас терају да се поправимо, па је и ОЕБС помогао да се спроведе пројекат „Живот без насиља“. Овај пројекат је, кажу, наставак оног „Да ли знате где су вам деца?“. Свако од нас требало би да се запита. Али како и када?

На пројекту „Живот без насиља“ сарађују ПУ Крагујевац, основне и средње школе, родитељи, локална самоуправа, Канцеларија за младе, Црвени крст, Центар за социјални рад и Школска управа. Морам да приметим да је толико владало интересовање за завршну фазу овог пројекта, да ниси могао да се пробијеш од новинара и телевизијских екипа. Када би то било истина, било би лепо.

Као што рекох, последња фаза овог пројекта је била рад на терену, односно, обилазак угоститељских објеката.

Иако имам дете које излази у град, нисам ни веровала, да је за девојке занимљиво да седе у парку и испијају два литра пива. Запитам се где сам била ја у њиховим годинама?

Последњих дана, јасно, до нас стиже упозорење да се по кафићима „ваља“ дрога. Прошетали смо кафићима, али, или смо омашили време, или су деца била упозорена.   Сасвим су изгледала паметна и нормална. Чак, морам приметити, можда, нормалнија и од нас самих.

Полиција и Црвени крст  су, у вези са тим, делили флајере и едуковали нашу децу.

Не решавају се проблеми тучама и свађама. Па свађа је у последње време присутна у свакој пори овог града, на сваком кораку се чује, а они који треба да нам буду пример, дају нам пример, како да се боље и гласније свађамо.

Кажу да деца треба да разговарају са родитељима и професорима. Родитељи су у проблему, јер трчање за егзистенцијом није лако. Губитак ауторитета код сопственог детета, сваког родитеља мора да боли. А када бих ређала шта се све једној породици, у овом граду, овој земљи, дешава у 21. веку, написала бих роман, можда и два романа. Породица је уморна од свега, па и од разговора.

Они савети на дну флајера: будите благ али одлучан родитељ, осмислите време са својом децом, градите однос заснован на поверењу и подршци, а посебно будите позитиван пример својој деци, у 21. веку, у граду Крагујевцу, ако хоћемо поштено, у земљи Србији „не пију воду“.

Професори нису способни да реше проблеме својих плата, превоза, јубиларних награда, да би могли да слушају и васпитавају нечије дете.

Зато сам сваким даном све сигурнија да стајати са стране и плакати, више није ни нормално ни морално. Време је да се окренемо и вратимо на прави пут, док још није касно. Да се вратимо правим вредностима. Да се супротставимо медијском рату против  нас самих. Да научимо своју децу поштењу, солидарности, стрпљењу и другим вредностима. Под условом да и ми знамо шта то значи.

Остаје нам да се удружимо ми, поштени, некорумпирани, и кажемо: доста!

А сваким даном сам све сигурнија да је она Ристићева закон:“Буди паметан, прави се луд!“

Omiljeni članci