Program takmičenja:

Dana 17. maja 2012. god. do 17:30 časova – dolazak ekipa

u 18:00 časova SVEČANO OTVARANJE 24-tih SPORTSKIH IGARA UČENIKA OŠTEĆENOG SLUHA REPUBLIKE SRBIJE.

Dana 18. maja 2012. god. od 9:00 časova – Atletska takmičenja (Gradski stadion)

Od 15:00 do 19:00 časova – Sportska takmičenja

Dana 19.maja 2012. god. od 9:00 do 13:00 časova – Sportska takmičenja

Dana 20.maja 2012. god. od 9:00 do 12:00 časova – Finalne utakmice

od 12:00 časova – Svečana dodela pehara, medalja, diploma i zahvalnica

Kragujevac, 17 – 20. maj 2012. god.
PRESTIGE_MM

Piše: Marina Mia Končar

Sloboda i istina su, danas, u Srbiji, najugroženiji. (Ljiljana Bulatović)

U javnosti važi za kontradiktornu ličnost, jer se posvetila istraživačkom novinarstvu koje danas i nije popularno u Srbiji. Autor je 18 knjiga, uglavnom književne publicistike. Rođena za “salonske teme”, ali je samo na trenutak imala priliku da oseti čari tih tema, a život ju je odneo na drugu stranu. Nikada zbog toga nije zažalila, čak veruje, da ju je to sve ojačalo, promenilo kurs u njenoj duši, da od jednog člana Komunističke partije, polako preraste u osobu koja se bori za očuvanje dostojanstva srpskog naroda, kroz očuvanje dokumentarne istine o savremenoj istoriji.
Kontradiktorna ličnost, ili kontradiktorna sredina?

- Posvetili ste život istraživačkom novinarstvu. Koliko je istraživačko novinarstvo „zdravo“?

Meni istraživačko novinarstvo donosi mentalno zdravlje. Moja želja, moj poriv, da se bavim istraživačkim novinarstvom, potekla je kroz moje bavljenje politikom. Moje životno pitanje je; zašto je to tako, i kako se to desilo, da li je moglo biti drugačije? Zbog tih pitanja sam napustila politiku. Stalno su me opominjali, da ne moram stalno da oponiram. Najbliže toj mojoj upitanosti, jeste istraživačko novinarstvo. Prežvakavati, šta je ko rekao, prenositi, to je meni bilo malo. Uvek sam nailazila na teme koje su zahtevale taj istraživački rad. Ako je neka politička tema, a nekako sam sklona tome, onda to izaziva otpor kod političara. Mene to još više izaziva da budem uporna. Koliko se više javnost protivi, naročito vlast, mojim saznanjima to znači, da sam na dobrom putu, da treba da nastavim. Evo, četrdesetak godina ja iskopavam te zanimljivosti. Ono čega se najviše bojim u tom svom radu, jeste da podlegnem nekoj emociji koja nije u skladu sa činjenicama. Da se zanesem, da tu temu sagledam drugačije od većine, samo zato što većina tako misli, moćnici tako žele, pa ja forsiram neko drugo rešenje. Međutim, nisam do sada sebe uhvatila u nečemu takvom. To su sve neke kapitalne teme. Stanje na Kosovu i Metohiji: ja sam još 1959. g., kad sam bila u CK omladine Srbije, bila zadužena za Kosovo i Metohiju. U to vreme, išla sam tamo, i bilo je sve nekako paperjasto, lepo. Od tog perioda sam povukla interes za taj kraj. Šta se dešava sa sprskim narodom, i narodom uopšte? Tada je narod bio jedinstveniji, udruženiji, bili su daleko od ciljeva visoke politike. Nisu oni tada znali, da Fadilj Hodža ima zadatak od Envera Hodže, da odcepi Kosovo i Metohiju, i da se napravi velika Albanija, niti su znali da Tito to povlađuje. Nisu znali ni da 1964. godine, kad su povukli srpsku UDBU sa Kosova, da su, u stvari, povukli srpsku vlast otuda. Tada i počinje kraj uticaja srpske države na otkucaje sopstvenog srca. Druga tema je Raška oblast, nesrećna sam, zato što se ta tema gura u kraj. Ne mogu da shvatim, da je Raška oblast puštena niz vodu. Ova vlast dovodi Turke, omogućavaju da se, ponovo, Turska vrati na ove prostore, a opet, zaboravljaju, da je Turska prva, priznala tu Alijinu BIH. I mislim, da za sve što se dešava, taj nesrećni, za nas, nesrećni, Zukorlić, vuče tu zelenu transverzalu. To su teme koje mene opterećuju. Zato što sam stalno na putu, i čujem, i vidim, i čitam. Nije mi teško da kažem drugačije od onoga što kaže vlast. Makar se zamerila bilo kome. To zameranje je sitnica.

- Da li mislite da je to popularno u Srbiji u 21. veku, mislim na slobodu uma?

Sloboda i istina su, danas, u Srbiji, najugroženiji. Najviše se igraju sa te dve reči. Slobodu su zaboravili, preveli je u nezavisnost, a sada se sa pojmom istina igraju. Ta dva, slobodu i istinu kad pogazite, pogazili ste ljudsko dostojanstvo. Kad pogazite dostojanstvo, prvo strada nacionalno osećanje. Ako pogledate martovski pokret 1991.; ko je bio kolovođa, ko je šta vikao, i zašto? Da vratimo kralja, da se oslobodimo ovoga, onoga, i gde su sada te kolovođe? Propast! Međutim, odigrali su ulogu, da se mediji prilagode, i sve nacionalne institucije poruše. U toj nameri, da se srpsko dostojanstvo poruši. Ubili su u čoveku misao. Gledaju tursku seriju, ne gledaju istoriju; oni gledaju, kako se oni oblače, ko s kim spava. Učinili su, da se sloboda, izjednači sa ništavilom, sa strahom. Strah. Strah da, ako nešto kažeš drugačije, da ćeš biti markiran, i izolovan. Sloboda je, sada, u izolaciji.

- Bili ste član KP. Kako ste gledali na to vreme? Da li je Jugoslavija, tada, bila greška, i da li ste vi, kao član KP, negovali srpski identitet?

U to vreme, 1956. godine, postala sam član KP, to je bilo vreme, kada smo doživljavali Jugoslaviju kao jedan prostor. Srpskog identiteta nije bilo. Nas su negovali da budemo Jugosloveni. Nama se to sviđalo, išli smo na radne akcije. Sa sazrevanjem uviđam, da su svi imali nacionalni identitet, da su radili na tome, i da su ga negovali, osim Srba. Za mene je bilo katastrofalno, kada sam radila u TV Beograd, u dokumentarnom programu, emisiju o starima, i kada sam upoznala jednog Solunca. Pričao mi je, da kada se vratio sa Solunskog fronta, od petoro dece, tri sina su mu umrla, od španjolice, a četvrtu, jedinicu, cerku, nosio je da je spase od španjolice. Posle te emisije, a to je 1978. godina, ja sam došla u redakciju i kažem: „Da li postoji mogućnost da radimo razgovore sa Soluncima?“ Meni je, tada, urednik školskog programa kazao: “Ljiljo, zatvori vrata, da li si ti normalna? Lako je tebi, ti si Crnogorka. Nas bi, odmah, proglasili srpskim nacionalistima“. To je samo jedan detalj, drugi je, kad sedimo negde, pa se peva srska pesma, odjednom svi utihnu. Nije se vodilo, tada, računa da se Srbin oseća Srbinom. Možda sam ja, sada, naglašeniji Srbin. Ne kajem se za neko prošlo vreme, nisam se ja sama vaspitavala, nego su me vaspitavali, ali smatram, da treba da budemo danas dostojanstveni Srbi. Međutim, doveli su nas u poziciju, da se, maltene, stidimo što smo Srbi. To je stvar medija i izgubljenih nacionalnih institucija, koje ništa ne rade na tome. Srpska akademija nauka radi protiv, nacionalni mediji, katastrofa. Znači, dotle su nas doveli.

- Niste bili omiljeni u režimu Slobodana Miloševića. Logično je, da je padom Miloševića vaš problem prestao. Šta se dešava posle pada Miloševića, da li ste u milosti, ili ne?

Tu i dalje postoji problem, ali ne znam zašto. Ova novonastala politička scena, posebno novinari, smatraju da sam ja produžena ruka Slobodana Miloševića. Ja nisam bila u njegovoj milosti, a ne znam ni šta znači biti u njegovoj mislosti. Oni su mene smenili sa mesta glavnog i odgovornog urednika „Politikinog Sveta“. Nisam bila Miloševićeva, uvek sam bila svoja, nezavisna. Nacionalisti su imali doziran odnos prema meni. Čude se, otkuda ja, koja sam bila komunista, sada sam nacionalista. U mojoj duši, komunizam je nešto drugo bio. Tako sam vaspitavana, tu sam pripadala. Bila sam među najsiromašnijima, nisam volela nepravdu, imala sam potrebu da zaštitim druge. To je za mene bio komunizam. Sada, takođe, imam potrebu da zaštitim svoj narod. Ja sam jedan nezavisni duh, prkosni. Meni je tako dobro. Nije mi dobro, volela bih kada bih neke svoje ideje, koje mislim da su korisne za ovaj moj narod, mogla da sprovedem u delo.

- Mislite da je to u interesu naroda?

Da li narod više zna, šta je njegov interes?

- Kako ste doživeli 5. oktobar, i šta ste razmišljali tada, kada je padao Milošević?

Ja sam tada bila posmatrač. Nisam bila emotivna. Znajući procese do tada, očekivala sam prevrat. Bila sam na ulici, kada se je bio protest, gledala sam, ko protestuje, šta viču, gledala sam, koji je to narod koji viče. Pitala sam se: da li narod uopšte zna, u čemu učestvuje? Kada sam videla ko vodi narod, izgubila sam potpuno nadu da tu nešto može da bude istinski dobro. Na dan 5. oktobra, ja sam bila tamo, kod Skupštine. Očigledno se dešava prevrat. To nasilje koje se desilo oko Skupštine, to nasilje na televiziju, nasilje među ljudima, izbezumljenost, upozorila me je, da to nije ono što se govorilo. Pojedinci su išli na kurseve, obuke, kako da svrgnu Miloševića. Imali su obuke u Mađarskoj, Austriji, vrh je imao u Londonu, Vašingtonu ili Briselu. To je bio zadatak koji je još 1978. g. Bžežinski postavio, na koji način da se svrgne vlast. Bilo koja, ko god da je tada bio tu, Milošević ili bilo ko drugi. Morala je Soroševa varijanta, tada, da prevlada. Sonja Liht je bila tu, u pozadini, imala je mnogo novca, birala je uporišta, i konačno se sada pokazalo, da je Sonja Liht predsednica Srbije. Ona je šef Srbije. Ona novcem upravlja, i tu je, u stvari, istina o budućnosti Srbije. Tu nije samo novac u pitanju, tu su visoki ciljevi, novi svetski poredak je ovde na delu. Sve što nam se dešava, ide u tom pravcu. Znači, 5. oktobra nije se desilo ništa drugo, do još jedna etapa u toj politici, ostvarivanje novog svetskog poretka. Sada je sve gore, a samo njega nema. Dok je bio Slobodan, znalo se, to je Slobodan. Tada se znalo da je Srbija, a sada Srbije nema. Znamo li, gde su nam granice? Mi smo već ušli u EU, mi smo bezgranična zemlja, mi nemamo granicu prema Albaniji, nemamo ni prema nesrećnoj Makedoniji, koju će sada da skrše. Za Amerikance smo samo prolaznica.

- Ko, po Vama, piše savremenu istoriju, danas?

Sada su samo beležnici, niko ne piše. Današnja, savremena istorija, piše se tamo gde je niko ne čita. Ja znam nekoliko ljudi koji pišu istoriju. Tu istinu i te činjenice današnja Srbija ne prihvata. To je istina za budućnost. Kada bismo danas znali istinu, možda bi nam bilo lakše da upravljamo svojim životima. Da ne dozvolimo da nam drugi, tako krvnički, uništavaju budućnost, a i savremenost. Nemamo mi kada da čekamo budućnost. Danas smo uništeni.

- Zašto ste protiv, da se Dan državnosti obeležava 15. februara?

Zato što smatram da Dan državnosti treba da bude, kada je nastajala Srbija u Raškoj oblasti. Volim da se držimo dalje istorije. Mislim da Dan državnosti leži tamo, kod Petrove crkve u Raškoj oblasti, u Rasu.

- Koliko naša deca znaju o prošlim vremenima?

Grehota je, ne učimo ih ništa. Ima tako divnih priča iz tog vremena, divnih legendi. Danas, sve više izbacuju tu istoriju. Vidim da u Crnoj Gori, sada, izbacuju srpske pesnike, u Bosni izbacuju Njegoša, zato što je „genocidan“. Sada, u Srebrenici, grupa muslimanskih roditelja traži da se promeni ime škole koja se zove po Njegošu. To je sada jedan nasilnički, razvaljivački, poništavajući pokret, koji mi više ne možemo ni da kontrolišemo.

- Najčešće se dešava situacija: Srbin protiv Srbina. Da li postoji veza, da postoje Srbi koji su bili pod Austorugarima, i Srbi koji su bili pod Turcima? Vekovi su prolazili, razlike se produbile. Da li je to zavadilo Srbe?

To je dobra tema. Međutim, u Šumadiji nema tih različitosti. Pa i u Šumadiji, Srbin na Srbina udara. Negde je neka muka u našem korenu. Onaj se tamo poturčio pa ga peče greh. Drugi pak prihvatio ustašku dimenziju. Mislim da su nas provalili ovi posmatrači, koji gledaju kako da nas osvoje. Mislim da su nam našli slabe tačke, a ima toga i u istoriji: kum kuma izdaje, pa kum kuma ubije. Oni na toj osnovnoj, najprimitivnijoj, tački sukoba rade. Kako su se Šešelj i Nikolić razišli? Nisam baš razumela zašto se srpskoj naciji to dešava, zašto sami sebe uništavamo. Mada, među ovima što su se poturčili ima većih Srba. Tamo, preko Drine. Jesu muslimani, ali nisu Alijini. Oni tek stradaju, mučenici, a mi ih ne prihvatamo.

- Protiv čega se danas borite?

Borim se – za. Da proberemo prave ljudske vrednosti, koje čine čoveka čovekom. Za poštovanje tradicionalnih vrednosti. Borim se za slobodu. Šta je sloboda? Sloboda je moje pravo da govorim drugačije, da govorim šta mislim. Moje pravo je da znam šta treba da mislim, da znam da bih mislila i govorila. A onda, sloboda države, porodice, sloboda kuće, ne dvorišta. Bojim se, da je nevolja što samo brinemo za dvorište. Naše dvorište je mnogo veće. Naše dvorište je, gde god postoji čovek koji nam nije neprijatelj. Borim se za britkost u borbi mišljenja. Najviše se borim za istinu. Bitno je, danas, znati istinu o savremenoj istoriji. Moja deca moraju da znaju, zašto je počeo rat na ovim prostorima, i da nisu Srbi započeli rat. Okupirali su nam mozak, okupirali nas duhovno, sabili nas, da nas ništa ne interesuje. Sada je najcrnje jednoumlje. Ja se borim protiv jednoumlja.

- Poznati ste po knjizi o Ratku Mladiću. Zanima me, kako ste se osećali, kada su Ratka Mladića tražili u vašoj kući?

Bilo je neprijatno, kada su banuli u moj stan. Kao na filmu. Osetila sam neprijatnost, ali ne i strah. Mnogo maskiranih policajaca, ljudi u različitim uniformama. Bila sam i na Kosovu, i u Bosni, ali oružje nije bilo upereno u mene. Mislim, sutradan je trebalo da dođe istražitelj, glavni tužilac iz Haga, pa je to, u stvari, bila predstava za njega. Ljuta sam bila, ogorčena. Preko puta zgrade su bili, kažu komšije, snajperisti. Zgrada je bila blokirana, ulica je bila blokirana. Tada sam imala razlog da kažem, da to radi neka druga policija. To nije bila policija Republike Srbije, kojoj je ministar Dačić. Dačiću sam pisala pismo, pitala ga da li zna šta se dešava? Naravno da mi nije odgovorio. Definitivno verujem, da u Srbiji postoji odvojena policija, kojom upravlja neko drugi.

- Bili ste u poseti čoveku koji je osuđen za ratne zločine. Kakvi su vam utisci?

Trebalo je ovde da ga posetim. Tražio je da dođem kao prijatelj. On je simbol teme kojom sam se sve vreme bavila. Koreni rata u BIH, rat i posledice rata. On je simbol, ime, koje toj temi najčešće pripada. On je izgradio to prijateljstvo među nama. On je nazvao to prijateljstvom. Mi nismo bili prijatelji, kasnije, saznajući njegove vrednosti, mi smo to postali. Bila sam u Ševeningenu. Istina je da ja, sada, nemam prava da pričam o tome. Ono što smem da kažem, to je dva dana, po šest sati, fantastičnog druženja sa Ratkom Mladićem. Videla sam da ima u sebi snage.

- Da li nekada zažalite zbog stradanja i pomislite da se povučete iz tih neprijatnih tema?

Ne. Rezimirajući sve što sam uradila i treba da radim, ja sam ponosna, što sam se, nehotice, prihvatila tog zadatka. Uverena sam, da to što radim, jeste časno. Odnos srpskog naroda prema sebi, jako je bitan. Toliko se iznedrilo novih dokumenata o Srebrenici, novih činjenica, svedočenja, koje potpuno potiru sve optužnice. Potiru brojke. Mi koji nismo učestvovali u ratu, ne možemo da razumemo osvetu, sukobe, zločine. Ja bih volela da moj rad, posluži za ocenjivanje ovog vremena, a naročito, da jednog dana, pobijemo presude Haškog tribunala.

Trunućemo, do kada, ne znam. Da li nas neka kletva stiže da sve gore propadamo, ili ćemo se vazdići iz te kletve? Ostaje mi samo da se molim svim pozitivnim silama u čoveku.

Prestige_MM

Stono teniski klub osoba sa invaliditetom „KRAGUJEVČANI“ u nedelju 20.05.2012. godine, organizovao je Đurđevdanski turnir pod pokroviteljstvom Skupštine grada Kragujevca.

Turnir je organizovan po prvi put i cilj je da preraste u tradicionalan turnir koji bi se od sledeće godine uvrstio u zvaničan Kalendar takmičenja Stono teniskog saveza osoba sa invaliditetom Srbije.

Na turniru su se osim takmičara iz Kragujevca, takmičili i sportisti iz nekoliko gradova Srbije ( Beograd, Smederevo, Niš, Čačak, Šabac, Jagodina) među kojima su se našli i nekoliko vrhunskih takmičara OSI, osvajača medalja na međunarodnim takmičenjima u stonom tenisu.

Takmičenje je održano u Sportskoj dvorani Jezero, ul.Grada Sirena 15, sa početkom u 11,00 časova.

STK OSI „Kragujevčani“

Piše: Marina Mia Končar

Mene sve rane, od mog roda, bole! (Sofija di Garofani)

Sofija di Garofani je dama iz visokih aristokratskih krugova srpskih korena, poznata umetnica, humanista, profesor Akademije primenjenih umetnosti u Parizu. Žena koja je predodređena da živi u dvorskom kompleksu čuvene markize, smeštenom u Marn la Valeu, nadomak Pariza, koja je imala mogućnost da upozna ljude koji su obeležili politički život Francuske i Evrope, kao što su general Šarl de Gol i Fransoa Miteran, koja je prijateljica najvećeg ženskog filozofa, književnice Simon de Bovoar, životne saputnice egzistencijaliste Žan-Pola Sartra. Govori o perverznoj politici koja se vodi protiv nas, o kompleksu male nacije, o anatemisanju našeg poroda.

• Gde su koreni Sofije di Garofani?

Rođena sam između Sopoćana i Mileševe, u Sjenici, gde je srednjovekovna Srbija našla najtoplije gnezdo. Gde je začetak jedne srednjovekovne i avangardne države, tamo, gde je nastala i jedna umetnička skola, koja je bila preteča venecijanskoj.

Imala sam veliku privilegiju da živim u harmoničnoj porodici mog dede, Vukosava Vukovića, mog oca, Marka Ćuka, Srbina iz Like, koji je na tim prostorima venčao moju divnu majku. Imali su šestoro dece, i podarili nam vaspitanje, obrazovanje i sve ono, što je, vezano za čovečje biće.

• Da li je vaša porodica, tada, negovala kulturu, tradiciju i duhovnost?

Apsolutno. Moj otac je bio kraljev oficir, koji je 1946. g., dobio mogućnost, da se ponovo rehabilituje, a on je rekao; ja sam dao zakletvu jednom kralju, drugom ne mogu. Posvetio se nama, svojoj deci. To je nešto što je meni pomoglo kroz život, njihovo vaspitanje. Sa venčanjem u Francuskoj, i bogatstvom koje sam nosila iz porodice, mogla sam da opstanem u „Meki“ umetnosti i kulture, kao što je Pariz.

• Kakav je bio vaš privi susret sa Parizom?

Moja mama je bila stroga, predratna učiteljica, koja nije želela da ja upišem dizajn, nego me je usmerila na spoljnu trgovinu. Otišla sam u Italiju da učim jezik, i tamo sam na jezeru Lago di Garda, blizu Verone, srela Mišela di Garofanija. Odmah mi je ponudio brak. Kao devetnaestogodišnju devojku, moja predisponiranost, me je odvela daleko, jer su, ovi prostori, bili mali, za mene. Posle šest meseci, gospodin Di Garofani me je doveo u Pariz, i oženio se sa mnom.

• Koje ste razlike, tada, primetili između Jugoslavije i Francuske?

Ja nikada nisam primećivala drastične razlike. Ono što je nama ostavljeno u nasleđe, podudaralo se i sa Francuskom. Ono što je eklatantno, moj život je duži u Francuskoj, nego na ovim prostorima, i na prostirma, Jugoslavije. To su vrlo slična dva naroda. Ako odete u Dordonju, došli ste u Šumadiju. To je jedna od sličnosti, koju sam našla između dva naroda, a meni je mnogo pomogla. Zato se u Francuskoj ne osećam kao stranac, niti osećam nostalgiju za ovim prostorima, mada sam uvek prisutna.

• Preko četrdeset godina ste u Parizu. Posvetili ste dobar deo svog života, čemu?

Veoma kompleksno pitanje. Moj itinerer na tom putu, za te četrdeset i tri godine, sa jednom je, neverovatnom pitoreskom, i malo je vremena da ispričam, šta je to što sam uradila do sada. Prvo, rodila sam, troje divne dece i odgajila. Završila sam Akademiju primenjenih umetnosti, gde sam, postala i profesor. Organizovala sam put, „Bakama u zavičaj“, gde sam deset godina posvetila generacijama, da uče jezik kod svojih rođaka, u celoj Jugoslaviji. Počasni sam građanin Pariza. Dva puta sam nagrađivana kao uspešna žena, one dijaspore, Jugoslovenske. Takođe, nagrađena sam, kao uspešna žena srpske dijaspore u Parizu.

• Da li biste sebe, toliko dali, da ste ostali na ovim prostorima?

Naravno da bih se dala, ja se, i sada dajem Srbiji i ovim prostorima, jer to je moja božja misijia. Pokušavam da ono što je Jelena Anžujska zadužila naš narod, na neki način, da joj se odužim. I francuskom i srpskom narodu. Imamo neku simbiozu, i mogu kao jedno ezoterično, kosmičko biće, da kažem, da postoji neka reinkarnacija: Jelena Anžujska je imala troje dece, imala je ćerku i dva sina, i ja imam, ćerku i dva sina, koji su, prisutni i na ovim prostorima, dobro govore srpski, i sjajno poznaju, i srpsku, i francusku kulturu.

Na ovim prostorima, na žalost, nigde nije eklatantno, kao na ovim prostorima; sve se oprašta, samo se uspeh ne oprašta. To je naša tragedija, što ne poštujemo “ljubi bližnjeg svog“.

• Kako gledate na Srbiju, danas?

Današnja Srbija je jedan bol, koji svako biće koje poštuje „ljubi bližnjeg svog“, nosi u sebi. Definitivno, mojih trideset pet godina konstantnog rada na promovisanju srpske kulture i tradicije, posvećenost, i mojoj familiji, koja je ostala, na ovim prostorima, Kragujevcu, gde živi i moja rođena sestra, mogu samo da parafraziram onu divnu, rodoljubivu: mene sve rane, moga roda, bole. Ja mogu da dodam; da mene sve rane, od mog roda, bole.

• Kako ste doživeli bombardovanje Srbije?

Bila sam veoma prisutna na ovim prostorima, i humanitarno, i fizički, i emotivno. Ono što, taj mondijalistički Beograd nikada nije shvatio, bila je programirana politika, koja je nekada davno, uništila Inke, Maje, Aboridžane, Herošimu i Bagdad, Srpsku Krajinu. Upravo ta, evropska politika je uništila i ove prostore, gde su se uvek sukobljavali sokolovi i orlušine. Moj narod mora da shvati, da je memorija političara slaba. Narod koji je svoje mošti utkao u istoriju ove zemlje, zaslužuje da nađe pravo mesto, ne samo u Evropi, nego i na ovoj planeti.

• Kako sagledavate srpsku porodicu?

Srpska porodica, kao i sve ostale porodice, planetarni je problem. Srpska porodica je narušena, taj mentalitet je stvaran ispiranjem mozgova tokom pedeset godina. Deca su svuda prisutna, a ja mislim, da je to za njihove godine vrlo pogubno, sve više ih vaspitava ulica.

• Kako ste Vi, vaspitali svoju decu?

Malo je neskromno govoriti o sebi. Moj otac Marko je uvek govorio; Sofija, budi čovek. Svojih četrnaest godina sam posvetila svom porodu. Deca nisu tražila da dođu na svet, to je bila moja potreba da budem majka. Nastojala sam da ih vaspitavam da poznaju i budu upućeni u obe kulture. Vodeći računa o njihovoj duploj genetici, vodila sam računa, da se ta genetika miri, a ne da stvara unutrašnje antagonizme. Oni su danas čovečni, vrlo obrazovani, borave na ovim prostorima, a moj sin Marko, živi u Beogradu. Ćerka Bojana, sada već ima i svoju decu, tako da je moj život posvećen porodu, Bojani, Marku, Nataliji, Sofiji, i sada dvojkama Mišel i Sijeni.

• Živite u EU. Kako Vi, iz tog ugla, gledate na EU, i treba li Srbija da ide ka EU?

Za mene je Beograd uvek bio prolazan grad. Prolazan grad je sa razlogom, jer taj mondijalistički Beograd vapi uvek za tuđim, a nije svestan da ovi prostori imaju neverovatno bogatstvo, i ovi prostori su u Evropi, deo Evrope. Mondijalizam je počeo u doba Isusa Hrista. Mi nismo ništa danas izmislili. Ono što nam serviraju oni, koji manipulišu nama, mislim, da će se to jednog dana okrenuti, u sasvim, drugom smeru. Ono što je bitno, što ja mogu, iz jedne pariske metropole, iz jedne „Meke“ umetnosti, „Meke“ avangarde, jer ipak, i Francuska, i Pariz, izmislili su i revoluciju, i pravo čoveka, mogu da kažem, da sve to koriste u nekom drugom pravcu, da bi došli do svog perverznog cilja. Grčka je izmislila demokratiju, ali danas, ovaj novi svetski poredak to zloupoptrebljava. Demokratija danas ne postoji, ni u kom segmentu.

• Šta mislite o srpskoj umetnosti? Koliko je ona bogata?

Ne samo da je bogata, verujte, nije ni malo prepotentno, iako smo mala nacija, i sam Pariz, kao i ostale svetske metropole, pa i Njujork, reći će, da smo obogatili svetsku baštinu stvaralaštva. Ne bih želela nikoga da izuzmem, a i da dam prednost nekima, svako je pojedinačno vredan, i svako ko stvara, jedan je vredan ambasador, koji na najbolji način predstavlja svoju naciju i svoju kulturu, na bilo kom meridijanu. Pogledajmo enciklopedije, pogledajmo sve ono što se dešava, imamo plejadu stvaralaca, mislilaca, slikara, koji su pokazali, da je mali narod dao veliki doprinos ovoj civilizaciji. Srbi nisu toga svesni. Kompleks male nacije.

• Kako Vi gledate na problem koji Srbija ima na svojoj teritoriji. Da li je Kosovo i Metohija, za vas, Srbija?

Srbija – Kosovo i Metohija – Srbija. Kosovo i Metohija je Srbija, a taj vapaj za tuđim, pedeset godina loše politike, oživelo je problem. Ne znaju, niti hoće da znaju, svaki moj dolazak u Beograd je jedna opaska: Sofija opet ide u njenu vukojebinu, Sjenicu. Tu je nepoznavanje istine. Lako je manipulisati, pa i Srbi ne znaju svoje poreklo, svoju istoriju i prostore gde je stvorena, prva, srednjovekovna država Ras. Te prednosti, i sve ono, što je u tim vremenima dato jednoj civilizaciji, pomenimo i Miroslavljevo jevanđelje, i Dušanov zakonik, i sopoćansko slikarstvo. Kada uporedimo sopoćansko slikarstvo i slikarstvo Paola Veronese, obe struje vode staroj, grčkoj umetnosti, naravno, u srednjem veku, koračala je Srbija, koja je bila preteča venecijanskoj renesansi.

• Kako Vi gledate na Sjenicu, danas, kada kažu, da je to još jedna vruća tačka, u Srbiji?

Naravno da je „vruća tačka“, u Srbiji, zato što to odgovara političkim liderima, ali Sjenica nije vruća tačka. Treba doći u Sjenicu, osetiti duh srpskog Tibeta. Tu je i Beli Anđeo koji je bio preteča Monalizi. Ja pozivam sve, koji to propagiraju, da dođu u Sjenicu, na Peštersku visoravan, da osete tu kosmičku energiju, i to kosmičko zrno koje je palo, i dalo toliko stvaralačke lepote, koja je svedočanstvo prošlih vremena, današnjice, a i obaveza, da sačuvamo generacijama koje dolaze. Na tim prostorima se nalazi i duhovno bogatstvo, i antropološko bogatstvo, bogatstvo ruda, vode, koja će biti nešto, što će nam omogućiti da opstanemo.

• Ima li logičnosti, da zemlja koja se dičila poljoprivredom, danas, uvozi hranu?

Opet se vraćamo na ono; perverzna politika, koja nas uvodi u kolaps, koja nas anatemiše, i uklapa se u novi svetski poredak. To su profiteri; toliko bogatih ljudi u ovoj zemlji, a toliko siromašnog naroda, to je apsurd. Moj bol je, što ja ne mogu da objasnim mojim Francuzima, da tajkuni, koji su toliko prisutni na ovim prostorima, uništavaju zemlju, a da sam ja, direktno suočena sa njima. Nosim bol u sebi, jer nemoćna sam, da bilo šta učinim. Ali, imam životnu privilegiju, da imam divan, i častan porod, imam tu stvaralačku snagu, da uputim poruku, pozitivnom energijom, da želim, sve to da sačuvam, i ostanem netaknuta.

• Rekli ste mi da vučete korene i iz Krajine. Kako ste doživeli pad Krajine? Kako vidite Ratka Mladića i Radovana Karadžića?

Koliko god mi je Sjenica u duši, toliko mi je i Zrmanja, odakle je i Nikola Tesla, sa svojim eksperimentima otišao u svet i zadužio čovečanstvo. I oni su, mislim na Ratka Mladića i Radovana Karadžića, i svi oni, za koje je stvoren jedan strašni sud, žrtveni jarci, perverzne politike. Oni i dalje manipulišu, i anatemišu, ne narod, ne nas, već naš porod, kome ostavljaju ružnu konotaciju, i obavezu otplaćivanja, danas, toga što se dešava u tom strašnom sudu.

• Sve češće se u javnosti može čuti da nas polako, ali sigurno, truju iz vazduha. Mislite li da je to istina?

Kako se mi osećamo, koliko je naše zdravlje narušeno, koji se porod rađa, svaka majka koja zatrudni, strepi, da li će roditi zdravo dete, to vam nešto govori. Tako da to što ste rekli, da nas polako truju, ne polako, već je zatrovano. To je tragedija našeg čovečanstva.

• Koliko Srbi neguju veze sa svojim rasejanjem?

Nažalost, sa vama ću biti iskrena, svakog meseca letim Jatom, i postalo mi je degutantno, da se u svakom časopisu Jata, pojavljuje ministar dijaspore, koji apeluje na ulaganje, na dijasporu da se posveti ovim prostorima. Znači, manipulacija se nastavlja. Mi smo uvek bili samo interesantni, ovim prostorima, da donosimo, da dajemo, da na neki način, i oni, imaju korist od toga. To je još jedan flagrantan odnos, da smo mi samo interesantni da dajemo, ali politika ove zemlje nikada nije imala interesovanja za nas koji smo otišli, a mi smo, najveća industrija, koja je ovim prostorima doprinela, čak i tu krizu mnogo umanjila, jer porodice, koje imaju nekoga u dijaspori, opstale su i opstaju, zahvaljujućin nama, koji smo tamo.

• Kada ovaj intervju bude objavljen, 6. maj će proći, ali, šta će se dogoditi posle 6. maja?

Ništa se ne menja. Ista kuća, samo druga vrata. Prema tome, ne treba gajiti mnogo iluzija. Razmišljajući danas, na ovim prostorima, setila sam se Nikole Pašića. Narod ga je na izborima bojkotovao, a Pašić je rekao: gospodo, nema potrebe tako da se ponašate, nije problem da izglasate drugog, ali drugi će još više, osiromašiti narod, mi smo se već obogatili, a oni koji dođu, moraće ponovo da uzimaju. Tako ćete biti još siromašniji.

• Pomenuli ste narode koji su nestali. Da li ćemo i mi nestati sa ovih prostora?

Nećemo nestati. Opstaćemo, ne samo kao Srbi, nego i kao Evropljani. Sve zlo dolazi od Evropljana. Evropljani su uništili Inke i Maje. Stvorili su Ameriku, i učili nas da se divimo kaubojima, koji uništavaju Indijance. Uništavaće Evropa i dalje, ali će Srbi opstati. Ko je naselio Ameriku, pa Evropljani. Srbija ima sve, ona nema potrebe da gleda, ni ka istoku, ni ka zapadu. Ona neka samo vrati sećanje, u vreme Nemanjića, koji su stvarali svoju avangardnu državu, i ta bipolarnost istoka i zapada, gde su oni, demografski, sa kućom na sred puta, opstajali.

• Šta će raditi Sofija di Garofani u narednom periodu?

Pošto sam završila sa profesurom, a takođe, i sa francusko – srpskim srednjim vekom, okrećem se jednoj divnoj dami, srednjovekovnoj, i njenim tapiserijama „Dama i jednorog“ čije se tapiserije nalaze u srednjovekovnom pariskom muzeju, gde je, šest tapiserija izloženo i sačuvano od uništavanja. Pet tapiserija predstavljaju čula, ljubavni odnos francuske princeze prema turskom princu, i odricanje njenih čula, jer čula su povod za sva zla. Ona odlazi u samostan, a moj sledeći opus je „Dama i jednorog“ gde ja, i tu osećam, jednu simbiozu i reinkarnaciju.

Prestige_MM

Piše: Marina Mia Končar

Vi ste na kolenima, glave na dole i kičme prebijene

(Jelena Guskova)

Ruskinja koja voli Srbiju, koja je svoje misli, svoje naučne radove, interesovanja, posvetila našim prostorima otkriva: osnovni razlog raspada Jugoslavije, kako je Srbija držala sedamnaestogodišnji front prema zapadu, šta je to Haški tribunal i kako očuvati srpstvo.

- Veoma je interesantno da se jedna Ruska naučnica svetskog glasa, poput Vas, odlučila, da život posveti istoriji jugoslovenskih naroda. Zašto baš ta tema?

Najvažnije u životu svakog čoveka jeste da krene svojim putem, ne tuđim, i da se bavi onim, za šta je rođen. Ja sam svoj put pronašla, to je Balkanska istorija. Niko tada, kada sam ja birala svoj put, nije znao da će kod vas nastati kriza, niti da će se desiti 1991. godina. Rođena sam 1949. godine, moj otac je bio učesnik rata, a ja sam bila ubeđena da posle tog perioda više nikada neće biti rata,  posebno nisam verovala da ću ja biti svedok ratnih sukoba.

Ja sam istoričar jugoslovenskih naroda, a problemi na tlu bivših jugoslovenskih republika i rat koji je zahvatio njihove prostore dao nam je priliku da vise ne budemo samo istraživači, nego i borci.

 - Gde leže koreni vašeg opredeljenja da proučavate Balkansku istoriju?

Koreni mog opredeljenja, pre svega, leže u intuiciji. Bilo je neizbežno, kao da mi je neko namenio ovaj put, postavio znake, ja ih pročitala i moram reći, da sam zadovoljna i srećna, jer sam sigurna da je moj izbor bio pravi.

Bila sam odličan student, imala odlične ocene, a za najbolje studente bile su najprivlačnije dve katedre: katedra za noviju istoriju Amerike i katedra za istoriju južnih i zapadnih Slovena. Nisam želela da se bavim istorijom Amerike i odlučila sam se za ovu drugu katedru. Na toj katedri su tada izučavali samo četiri zemlje: Poljsku, Čehoslovačku, Bugarsku i Jugoslaviju. Izabrala sam Bugarsku. Malo se studenata tada bavilo Jugoslavijom. U to vreme o Bugarskoj se mnogo govorilo u javnosti, pa sam se tako i opredelila za ovu zemlju. Međutim, kada sam jednu svoju stariju koleginicu, koja je već izučavala Bugarsku, upitala koju bi zemlju izabrala, kada bi ponovo upisivala fakultet, rekla je da bi to sigurno bila Jugoslavija. Upravo mi je ona objasnila da je Jugoslavija veoma interesantna. Tu sam po prvi put posumnjala u svoj izbor. Potom sam svoga oca, koji je bio vojnik, pukovnik, pitala koju bi zemlju izabrao od ponuđene četiri. Njegov odgovor me je prosto iznenadio. Bez razmišljanja mi je rekao da bi izabrao Jugoslaviju. To je definitivno presudilo. Odmah sam otišla u biblioteku, pribavila literaturu i tako počela da izučavam Jugoslaviju. Do dana današnjeg nisam pomislila da mi je izbor bio loš.

 - Kada ste  otvorili svoje srce za Srbiju i srpski narod?

Kad govorim o Balkanu, Srbiji, ne govorim samo o svojoj struci, nego i o svojoj ljubavi i mom odnosu prema vama. Kad razmislim, ceo život se bavim vama. To je moj život, to znači 24 sata dnevno.

Kada čovek prvi put dodje na ove prostore, a naročito u Beograd, nije siguran šta se dešava, može samo predpostaviti, nebitno je koje je struke, ali je bitno da njegovo srce ostaje tu i čitavog života želi ponovo da dođe. Naše diplomate uvek menjaju zemlje u kojima su sa službom i ne žale za onima u kojima su službovali;  samo oni koji su živeli u Beogradu žele da mu se vrate.Beogradnas sve, nekako, vuče, verovatno vaša atmosfera, toplota, dobrota ljudi, otvorenost prema svima koji dođu. Ja im kažem da sam mnogo srećnija od njih, oni dođu i odu i maštaju da se ponovo vrate, a ja sam uvek ovde.

-Za vreme vaše službe Rusija je promenila tri državna sistema, na našim prostorima je bilo dve Jugoslavije i Srbija. Kada vam je bilo teško zbog prilika u Rusiji, a kada zbog prilika na ovim prostorima?

U Rusiji je uvek bilo teško. Loše smo živeli, jadno smo živeli, naročito osamdesetih i devedesetih godina. To je bio košmar, jer ne znaš čime sutra da nahraniš svoju decu. Lakše je bilo kada smo 1991. g. imali mogućnost da dolazimo ovde, kao stručnjaci. Teško je bilo proučavati zemlju, a da nisi u njoj. Što se tiče vas, najteže godine su 1991, 1992, 1993. Od 1994. g. sam radila u štabu plavih šlemova u Zagrebu, kao stručnjak za Balkan, u kabinetu tadašnjeg  specijalnog  izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za bivšu Jugoslaviju, Jasuši Akaši. Najteže je bilo do 1995. g., do Dejtona, a onda neprestana borba jer kod vas nema kraja. Nema kraja krizi. Često se našalim da ćemo imati posla narednih 100 godina, jer osim ratova, posledica ratova, osim bombardovanja, znamo mi koje su još vruće tačke koje nas očekuju. Zato se pripremamo  i informišemo o tome. Ja i sada vidim teška vremena, politička previranja i svađe.

 -Šta je po vašem mišljenju presudno uticalo na raspad Jugoslavije?

Moje knjige o tome govore. Izučavala sam razloge i posledice raspada Jugoslavije i ratova na njenom tlu. Sve to je za Rusiju bilo jako važno. Kada govorimo o raspadu bilo koje države, a naročito višenacionalne, uvek govorimo o spoljašnjem i unutrašnjem faktoru. Unutrašnji su jako bitni, imaju mnogo elemenata: političke, ideološke, ekonomske, religiozne… Međutim, kada sve uporedim, sigurna sam da je spoljašnji faktor imao presudnu ulogu u raspadu Jugoslavije. Bila sam svedok tome da čim bi se došlo do nekih mirnih rešenja unutar zemlje, odmah bi,  spoljni faktor reagovao i poništio sve dogovore. Cilj delovanja spoljašnjeg faktora bio je da se kriza produži i produbi.

Pretpostavljam da ćete me pitati, da li je bilo moguće sprečiti taj raspad. Mislim da jeste. Kada su  Slovenija i Hrvatska u junu 1991. g.  proglasile nezavisnost i odcepile se od Jugoslavije, bilo je dovoljno samo da Evropska Unija izvrši uticaj na ove dve države u pogledu uslova odcepljenja. Time bi bio sprečen rat.

Morala su se postaviti pitanja: imovine, dugova, granica, penzija, socijalnog osiguranja. Samo da je tada EU nametnula da se ta pitanja i mnoga druga pri odcepljenju reše, ne bi došlo do rata. Poznato je i ono što je Franjo Tuđman rekao, a to je da su oni mogli da izbegnu rat, ali nisu hteli. Oni su hteli da što brže dobiju nezavisnu Hrvatsku, ali bez Srba. Kad uzmete u obzir sve informacije jasno je da Srbija nije bila pripremljena za to. Nije gledala mnogo ispred svih, a to bi trebalo mudar političar da zna.

- Zašto se na Srbima testira novi svetski poredak i može li jedan mali narod, kao sto su Srbi, menjati globalne tokove istorije?

Zašto Srbija, zašto srpski narod? To su osnovna pitanja na koja treba da damo odgovore, proučavajući vašu krizu. Prvo, vi ste najači narod na Balkanu, uvek se cela istorija vrtela oko vas. Pogledajmo 1918. g., kada je samo Srbija bila slobodna, samostalna država, a da ne govorim o Prvom i Drugom srpskom ustanku.

Slovenci, Hrvati i Srbi iz Austrougarske, pokušavali su da stvore neku svoju državu. Oni su došli u Srbiju kod srpskog kralja da ih primi, da bi opstali kao narod. Srpski narod je uvek imao osećanje odgovornosti za sve oko sebe. Isto kao veliki ruski narod, koji je uvek imao odgovornost za druge.

Jugoslavija je tada bila jaka država, četvrta po snazi vojske u Evropi do 1991. g. Druga jako bitna stvar je ta da, ako je neko želeo da krene na Rusiju, nije smeo da iza leđa ostavi jednu tako jaku slovensku državu, kao što je bila Jugoslavija. Nikada ni jedan Srbin nije pucao u Rusa. Prva reakcija Srba bila je da se mora pomoći braći Rusima. Progovorila bi istorijska svest. Zato je i bio prvi zadatak vas rasparčati, da ne biste smeli da podržite Rusiju. Prvo je trebalo razbiti Jugoslaviju pa krenuti na Rusiju.

Međutim, po meni, Srbi nisu svesni te svoje ogromne uloge koju su odigrali. Vi ste sedamnaest godina, sami, bez ikakve podrške, držali front  protiv Zapada,  i u tome je vaša ogromna istorijska uloga. Vama tada nije pomogla niti Rusija, niti bilo koja druga zemlja. Hrvatima i Slovencima  pomagala je Nemačka, pomagala je Evropa, muslimanima u BIH su pomagale islamske zemlje, vama niko.

Tek 2007. g. u Savetu bezbednosti Rusija je prvi put rekla NE,  povodom nezavisnosti Kosova, tako da od 2007. g. vi pored sebe imate Rusiju, bar po tom pitanju, po pitanju Kosova, a pored toga i u pogledu investicija, ekonomske saradnje i sličnog. Vi ste tako čvrsto držali taj front, da je uspavana Rusija, ipak, došla do saznanja i svesti da i ona treba da snosi deo odgovornosti za ono što se dešava na Balkanu. Vi ste dali nama mogućnost da ojačamo i sada se dosta toga promenilo. Nažalost,  za sve ovo vreme, vi ste oslabili. Toliko ste sada slabi, vi ne samo da ste poraženi, vi ste na kolenima, glave na dole i kičme prebijene. Mislim da je vreme da bar počnete da podižete pogled, a onda i da se polako počnete uspravljati. Verujem da bez Srba nema budućnosti Balkana, bez srpskog naroda, nema budućnosti Evropi, a bez jakog i snažnog srpskog naroda nema ni Rusije u budućnosti. Sigurna sam da će zemlju spasiti ruski i srpski narod, zajedno, i naše pravoslavlje.

- Šta je to Haški tribunal?

To je nešto što je, sada, najveće zlo. Kada bismo bar mogli da vratimo vreme na 1992. g. kada su glasali za postojanje tog tribunala, tada je Rusija bila slaba i naš izdajnički ministar inostranih poslova. Znam kako radi taj tribunal iznutra, jer bila sam ekspert na suđenju generala Galića koji je na žalost osuđen, a dobro mu je pripremljena odbrana. Vidim veliku nepravednost u radu tog tribunala i mi smo, čak, u svom institutu napravili nekoliko naučnih skupova o tribunalu. Pravimo analizu koju ćemo poslati našim odgovornim organima i institucijama, ne samo da bi zatvorili taj tribunal, nego  da bi se formirala neka međunarodna komisija, koja bi preispitala šta su oni uradili, koliko su nepravde naneli i koja bi možda osudila sudije.

Mi moramo da učestvujemo i u tim procesima, mi smo istraživali Srebrenicu i imamo dokumentaciju, sarađujemo sa različitim fondacijama i sa Republikom Srpskom i moramo protiv nepravde da se borimo, ako se ne borite vi.

- Da li mislite da je srpski narod mogao sačuvati Kosovo?

Kosovo nije problem od juče, to je problem koji ima svoju istoriju. Mi smo objavili četiri toma dokumenata pod naslovom „Albanski faktor u razvoju krize na teritoriji bivše Jugoslavije“. Od prvog dokumenta „Prizrenske lige“, a to je kraj 19 veka, pa sve do 2010. g. Kroz ta dokumenta vidimo istoriju tog pitanja. Vidimo kako su se odnosili po tom pitanju u Jugoslaviji posle 1945. g., 1960, 1970. g. i td. To nije pitanje današnjeg dana, to je trebalo rešavati još pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, kada Savez komunista Jugoslavije nije hteo da otvori to pitanje, jer je bilo opasno za celu Jugoslaviju.

Drugo saznanje koje je jako važno jeste da Albancima,  koji su na Kosovu, nije bilo stalo do rešavanja tog problema u okviru Jugoslavije, ili kasnije Srbije. Oni se od 19. veka bore za ujedinjenje svih teritorija, gde je albansko stanovništvo većinsko.

U Jugoslaviji je sedamdesetih godina postojao fond u koji se ulivao novac iz svih republika, i taj novac je išao na Kosovo, za izgradnju škola, akademije nauka itd. Podizan je nivo kulturnog razvoja Kosova, ali to njih nije zanimalo. Oni nisu želeli da ostanu unutar Jugoslavije, borili su se da izađu. Oni su sada jedan korak do svog cilja, uz podršku Amerike. Međutim, Rusija je svojim NE u Savetu bezbednosti odložila njihove planove. Sada je vrlo teško bilo šta odlučiti, ali neka stoji tako dok srpsko i rusko rukovodstvo imaju takav stav. Plašim se da će Rusija ostati čvrsta u svojoj odluci, a da će vaše rukovodstvo popustiti.

 - Gde se Srbija nalazi u 21. veku, na istoku, ili na zapadu? Gde se danas nalazi Rusija?

Uvek će Srbi ostati najveći narod na Balkanu, narod koji će odlučivati o sudbini svih balkanskih naroda. Sada jeste kriza, ali će Srbija stati na noge. Ona je stvarno između Istoka i Zapada. Veoma je važno da ostane na svom pravoslavnom putu, na svom srpstvu, treba potpuno da se vrati svojim korenima i da ponovo oseti svoju ulogu na Balkanu. Ponavljam da neće biti istorije balkanskih naroda bez Srba.

Što se tiče Rusije, mi smo bili u velikoj krizi, polako izlazimo iz nje. Sada više ne govorim ni o ekonomskoj krizi, više je to bila kriza saznanja, ideologije, politike, svog mesta u međunarodnim odnosima. Naša budućnost je zajedništvo.

- Da li će Srbi uspeti da sačuvaju svoj nacionalni identitet i da li ćemo dočekati kraj 21. veka?

Zanimljivo pitanje. Svi koji uđu u Evropsku uniju, u to evropsko zajedništvo, jedan deo svog suvereniteta moraju pokloniti Evropi, ali ne samo suverenitet nego i identitet.  Svaki narod koji ulazi u Evropu, bori se da sačuva svoj identitet, da sačuva tradiciju, a možete li zamisliti Srbiju bez domaće rakije, bez svoje pljeskavice. Zamisliti je u vremenu kada će vam zabraniti vaše meso, i naterati vas da ga kupujete u Evropi po nekim standardima, da, na primer, krastavci budu 32 santimetra, a ne da budu vaši i ukusni, kukuruz da kupujete, na primer, iz Francuske i Holandije, a ne možete saditi svoj koji ste sadili 100 godina. Nisam videla ni jedno bitno istraživanje, gde bi Srbi bukvalno izračunali šta je za vas važnije, šta ćete izgubiti, a šta dobiti od Evrope. Ja bih predložila istraživanje  po tom pitanju. Vaše društvo, vaše selo spasilo je Srbiju i za vreme krize, i za vreme bombardovanja, i za vreme sankcija. Vaše uporište je ipak selo, nije grad, i dok živi vaše selo, živeće i vaša porodica.

 - Volite da pišete pesme, da li pišete i na srpskom jeziku?

Vi ste saznali za to. Ponekad napišem neku pesmu.  Nikada ih nisam objavila. Jednu sam napisala za vreme bombardovanja, jer nisam mogla da propustim da izrazim svoja osećanja. Jednom sam napisala pesmu na ruskom i poklonila je prijatelju, ali sam na jednom mestu u pesmi stavila srpsku reč, nisam mogla da nađem pravu reč na ruskom i jednostavno mi se ona tu uklapala.  Počela sam i da razmišljam na srpskom!

Srpsko – francusko prijateljstvo, rođeno je u prekrasnoj dolini jorgovana, koje je, iz ljubavi prema francuskoj princezi ovim plavim, ljubičastim i belim cvećem zasadio kralj Uroš. Za dvadeset godina postojanja Društvo „Sv. Jelena Anžujska“, negovalo je i još više učvrstilo srpsko-francusko prijateljstvo.
Drevni grad Maglič, na kome je arhiepiskop Danilo II ispisao žitija kraljice Jelene, Uroša, Dragutina i Milutina, nije zaživeo kao velika kulturna i turistička destinacija. Dolina jorgovana, vekova, kraljeva, sa manastirima Žičom, Studenicom, Sopoćanima, Đurđevim Stupovima, definitivno zaslužuje da postane srpski nacionalni park u kome bi uživali kako Srbi, tako i svet. Zaslužuje jer govori o istoriji, kao i o vremenu kada je ovu dolinu postovala i Evropa.

Prestige_MM

PIŠE: Marina Mia Končar

„U jednoj ruci držim maslinovu granu, u drugoj pištolj; ne dozvolite da ispustim maslinovu granu“ Arafat

Palestinac sa jordanskim državljanstvom, koji je posle 45 godina, sa srpskim pasošem, posetio svoju domovinu – konzul palestinske ambasade u Beogradu, Talal Elzik.

Ja se ponosim kad kažem da je Isus Hristos moj zemljak (Talal Elzik)

- Šta mislite o svom nacionalnom identitetu?

Nacionalni identitet je postojanje čoveka. Ako ja izgubim svoj identitet, onda ne treba da živim. Mi Palestinci se borimo za svoje postojanje, svoj identitet od 1948. godine. Mi smo narod koji je raseljen po celom svetu. Na samoj teritoriji Palestine živi 3.000.000, a u rasejanju 8.000.000 Palestinaca. Kada smo izbegli iz Palestine 1948. godine, veliki broj Palestinaca je otišao u Jordan. U Jordanu je Amerika pokušala da nas jordanskim državljanstvom izbriše kao Palestince; to je bila politika Izraela i Amerike, ali nisu uspeli. Gde god se Palestinac nalazi, u samoj Palestini ili u Srbiji, zna da je Palestinac.

Živim u Jordanu, imam jordansko državljanstvo, ali uvek ističem da sam Palestinac sa jordanskim državljanstvom. Tako i moja deca, bez obzira što su rođeni u Srbiji, majka im je Srpkinja, s ponosom ističu da su Palestinci. Identitet je svetinja za čoveka. Bez toga čovek ne može da živi.

- Da li je kuća vašeg naroda nasred puta, kao što je i srpska kuća?

Jeste, ima dosta sličnosti između palestinskog i srpskog naroda. Poznajem srpsku istoriju, znam kroz šta je sve vekovima prolazio srpski narod, ratujući, boreći se za slobodu. Palestina se nalazi usred Bliskog Istoka. Cilj kolonizacije je bio da oduzme srce jednom narodu, i taj narod je trebalo da nestane. Izrael je tu video svoj interes, a ja Vam tvrdim da ujedinjenje arapskog sveta ne može da se dogodi bez Palestine.

- Može li se postići mir između Izraelaca i Palestinaca, i Srba i Albanaca na Kosovu?

Srpski i albanski narod živeli su u slozi. Albanski narod, koji je živeo na Kosovu, koji je rođen na Kosovu, živeo je sa Srbima u slozi. Albanski narod, koji se doseljavao, koji je dolazio iz Albanije, napravio je haos na Kosovu. Posle svega toga je teško. Između Palestinaca i Izraelaca, mi smo za mir. Naš pokojni predsednik Arafat, kada je govorio u Ujedinjenim Nacijama, rekao je: „U jednoj ruci držim maslinovu granu, u drugoj pištolj; ne dozvolite da ispustim maslinovu granu“ . Mi smo uvek za mir. Sada, kroz ove pregovore, pokušavamo da stignemo do cilja, a cilj je stvaranje Palestinske države. Rezolucija UN 1947. godine je glasila da se Palestina deli na dva dela: država Jevrejska i Arapsko – Palestinska. Stvorena je izraelska država. A gde je palestinska država? Kažu, da smo teroristi; to nije tačno. Ako se neko bori za svoje pravo, ako se neko bori za svoju kuću, on nije terorista. Mi želimo mir sa Izraelcima, a ima dosta Izraelaca koji žele mir sa nama. Kada biste napravili sada anketu, mislim da bi preko 60% Izraelaca želelo mir sa Palestincima, a verujem da je toliki procenat i na strani palestinskog naroda koji želi mir.

- Borba protiv siromaštva je najbolja borba protiv terorizma. Da li je to tako?

Jeste, terorizam ustvari nastaje zbog siromaštva. Da uzmemo za primer Srbiju, da uzmemo bivšu Jugoslaviju; vi ste ovde živeli mirno, nisam čuo ni za drogu, ni za pljačku, a posle ovih poslednjih dešavanja, raspada Jugoslavije, gde je na žalost najviše stradala Srbija, povećao se broj siromašnih, porastao je kriminal, čujemo za pljačke, mafiju. Ranije toga nije bilo.

Kažu da je Alkaida teroristička organizacija; kako da se borimo protiv terorizma? Šta je dovelo do postojanja terorizma? Pričaju da su Palestinci teroristi, a to nije tačno. Palestinci se bore za svoja prava, Palestina je okupirana zemlja, siromaštvo postoji i postoji nezadovoljstvo, a ja ga ne mogu zvati terorizmom. To je pravo naroda da se bori da opstane, a to nije terorizam.

- Da li je kriza bogatih, svetska ekonomska kriza, delo globalizacije?

Vi znate da je Palestina pod okupacijom i, nažalost, mi zavisimo od drugih, zavisimo od arapskih zemalja, Amerike, od Zapadne Evrope, mada sada naša vlada pokušava da stvori prilike da živimo od sopstvenog rada, svoje proizvodnje. Globalizacija je dosta uticala na Srbiju. Srbija je bila bogata, i sada je bogata, ali globalizacija ne dozvoljava da mali narodi idu napred, već ih primorava da nazaduju.

- Na koji način se Palestina bori za pravdu I istinu, a kako vi vidite borbu srpskog naroda?

To su stare civilizacije, palestinska i srpska. Uzmimo na primer Kosovo, to je kolevka srpskog naroda, ako mi to zaboravimo, ne treba da postojimo. Kultura srpskog naroda kroz vekove traje; banalni primer: Srbi su koristili viljuške i noževe pre Evrope. To znači da je taj narod civilizovan, ima svoju kulturu, a ako se osvrnemo na Amerikance, koju kulturu oni imaju, od kada postoje? Palestinu ne zovu džabe Sveta zemlja, Sveta zelja u kojoj su ponikle sve tri vere, hrišćanska, jevrejska i muslimanska.

- Palestinska kultura u tradicija?

Kao što sam rekao, sve tri vere su ponikle u Palestini, ja se ponosim kad kažem da je Isus Hristos moj zemljak, on je rođen u Palestini. Naša domovina je otvorena za sve narode sveta, bilo ko da dođe, dobrodošao. Palestinski narod je drugi u svetu po obrazovanju. Bez obzira što je siromašan, svaki otac pokušava da pronađe načina da školuje svoje dete. Ta kultura je uticala i na arapski svet, jer kada smo mi izbegli iz Palestine išli smo u arapski svet, mi smo gradili taj svet.

- Koliko Palestinci neguju svoju kulturu i tradiciju, odnosno, koliko uče svoju decu da neguju kulturu i tradiciju?

Svaki Palestinac, bez obzira da li živeo u logoru, ili bilo gde da živi, uči svoje dete da poštuje svoju kulturu i tradiciju. Evo 163 godine kako smo mi izbgubili zemlju , sada kada bi pitali jednog palestinca koji ima 7 ili 8 godina, on će da zna o svojoj zemlji sve. Mi pokušavamo, ma gde da živimo, bez obzira da li je mešoviti brak upitanju, našu decu učimo da vole svoju zemlju, i pokušavamo da naučimo svoju decu istoriju Palestinskog naroda. Gde god da idete, nećete naći palestinca koji svoju decu to nije naučio.

- Kakav je bio vaš prvi kontakt sa Srbijom?

Prvi kontakt sa Srbijom je bio, kad sam bio đak, gimnazijalac, tada je pokret Nesvrstanih bio jak, tada smo učili o Jugoslaviji, pa mi je bio cilj da, čim završim gimnazijum, svoje školovanje nastavim u Jugoslaviji.

- Da li ste u tom trenutku mogli da poverujte da ćete biti kragujevački zet?

Ne, ni u jednom trenutku nisam. Ja sam učio jezik u Beogradu, bio sam aktivan u Uniji palestinskih studenata. Pitao sam gazdaricu kod koje sam stanovao, gde ima Mašinski fakultet, a da nije u Beogradu? Ona mi je rekla da ima u Kragujevcu. Tako sam ja došao u Kragujevac i upisao Mašinski fakultet. Položio sam prijemni, stanovao u Prištinskoj, upoznao svoju suprugu.

- Kako ste tada videli srpsku kulturu i tradiciju?

Moram da ispričam jedan događaj koji je ostavio jak utisak na mene. Kao student, stanovao sam kod jedne porodice i oni su me pozvali da jedan vikend odemo u njihovo selo, selo Bare. Lepo su nas dočekali, tu se vidi kolika je sličnost između srpskog i palestinskog naroda, kada je reč o gostoprimstvu. Ujutru pogača, kajmak, posle smo pošli da mi pokažu selo, a kada smo se vratili vidim ja gazda okreće prase na ražnju. Pitam ja gazdaricu Zoru šta je to, a ona kaže da je to meni u čast, ja naravno nikada nisam jeo svinjetinu, ali tada, u znak pažnje, prvi put sam jeo. Posle me je nekoliko dana boleo stomak, jer nisam navikao na svinjetinu. Ja uvek kažem da je srpski narod sličan našem. Ljudi te prihvataju, bez obzira koje si vere, boje, za njih je čovek, čovek. Kada idem u selo, osećam se kao da idem kod mojih, jer me tako prime i prihvate. Zaista je fantastično.

- Pomenuli ste da Palestinci neguju svoju kulturu i tradiciju i da svoju decu uče tome. Da li mislite da Srbi neguju svoju kulturu i tradiciju, i da uče svoju decu tome?

Na žalost ne, retko. To što ja vidim i kod naših tamo koji su oženili srpkinje, i žive tamo; šteta je da njihova deca ne znaju ništa o Srbiji.

- Šta mislite, zašto je to tako?

Ne znam zašto je to tako, da li je tu uticala bivša politika u Jugoslaviji, koja je bila velika zemlja. Obilazio sam Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Bosnu, svaka je od tih republika radila za sebe, Hrvati za sebe, Slovenci za sebe, a Srbin nije. Možda je to uticalo kada ste ranije pitali Srbina odakle je rekao bi vam, iz Jugoslavije, a da ste pitali Hrvata rekao bi, iz Hrvatske. Srbija za vreme Jugoslavije nije bila poznata, ali su zato Hrvatska i Slovenija bile poznate. Ja sam se iznenadio kada sam posle ovih dešavanja, supruga i ja bili u Jordanu, deca su pitala da li je moja supruga iz Srbije ili Hrvatske, već su i deca tamo čula za Srbiju, jer je propaganda protiv Srbije u vreme zadnjih dešavanja bila jaka. Ko je kriv za to, naravno Srbija.

- Kako ste vaspitali svoju decu, kao palestince ili srbe?

Mi živimo u Srbiji, sredina utiče na decu, ali sam ja pokušavao da otkako su se rodili znaju da su oni Palestinci. Kako sam to uspeo, tako što svake godine, suprugu i decu pošaljem kod mojih. Upoznali su svoju rodbinu, svoj narod. Mislim da sam uspeo da svoju decu vaspitam, hvala Bogu, ne mogu da ne kažem da mi je supruga pomogla, da deca nauče i ne zaborave svoj identitet. Pogotovu ćerku, ona je imala problem, učeći u školi istoriju. Profesor je pitao odakle je, ona je rekla iz Palestine, a on je bio protiv toga. Moja deca, kad napišu državljanstvo, pišu palestinsko-srpsko državljanstvo. Ja ne mogu da kažem da oni nemaju veze sa Srbijom, majka im je Srpkinja, žive u ovoj zemlji, treba da budu ponosni što su i Palestinci i Srbi.

- Kada bi vas pitali da nabrojite tri poznata Srbina koga biste naveli? Ko na vas ostavlja najjači utisak?

Nikola Tesla, Pupin, Vlade Divac, Kićanović, Boris Tadić….

- Kog Palestinca biste naveli, kojim se ponosite?

Arafat, Arafat, Arafat…

- Živite u Kragujevcu. Kako Vi gledate na Kragujevac?

Kragujevac je divan grad, kada sam ja došao u Kragujevac 1968. godine, bio je fantastičan grad, čist; ljudi su bili nasmejani.

Kragujevac ne zovu džabe centar Šumadije, Kragujevčani su divni ljudi, mada ja smatram da sam i ja Kragujevčanin. Ja sam od 1979. godine radio kao predstavnik Iračke avio kompanije u Beogradu, ali nisam želeo da živim tamo, već sam svaki dan putovao na relaciji Kragujevac – Beograd.

- Gde je vaša kuća, u Palestini ili Srbiji?

To je teško pitanje. Kada sam tu, jedva čekam da idem za Palestinu, a kada sam u Palestini, jedva čekam da se vratim u Srbiju. Da kažem da volim više Srbiju nego Palestinu, bila bi laž. Sve što si stariji, sve te više vuče odakle si, a drugo, zbog situacije kod nas u Palestini, stalna borba za naš opstanak tamo, utiče mnogo na mene. Kod nas vera ne igra nikakvu ulogu. U samom palestinskom narodu ima 30% hrišćana, od njih su 90% pravoslavci. Naš pokojni predsednik Arafat je po veri bio musliman, ali na svaku proslavu Božića on je bio prisutan. Pitali su ga, zašto? Zato što je njegov narod slavio, a kada njegov narod slavi, slavi i on sa njim, bez obzira koje je vere. Nama vera ne igra nikakvu ulogu, mi smo svi Palestinci, to je bitno.

Kada sam ovde, ja se osećam kao Srbin, kao građanin Srbije, kao Kragujevčanin, i ponosim se time. Dok sam radio u Beogradu za Iračku avio kompaniju, svi su me zvali Šumadinac.